Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!

Pariski šnajder šije šajkače i šapke

Užice. – Šio je nekad i u gradu svetlosti Parizu, krojačkim zanatom 67 godina se bavi, a sada, da se u penziji ne dosađuje, u svojoj maloj radnji u užičkom zanatskom naselju Carina sašije poneku šajkaču, đeneralsku šapku, odelo, za folklorce kakav prsluk ili čakšire…

Krojač Đorđe Jokić u svojoj radnji, foto: Slobodan Jovičić

Još uvek kao sat radi njegova šivaća “Pfaf“ mašina, koju je polovnu kupio u Francuskoj pre četiri decenije. Od omiljene “Politike“ ovaj stari majstor, Užičanin Đorđe Jokić (83), ne odvaja se već 65 godina, svaki dan mu s njom počinje.

Nepisano je pravilo da dobar zanatlija ima neku svoju majstoriju u poslu, a Jokićeva posebnost je izrada suvenir šajkače. Neznatne veličine, deset puta manja od obične, sa malom značkom kokardom, srpskom zastavom i trakom da se nosi kao privezak, a sašivena je po mustri, isto kao prava.

– Nije lako savijati prste oko nje – odgovara majstor na pitanje da li ju je teško sašiti. I upravo u tom trenutku ulazi mušterija u radnju, pita pošto ova suvenir šajkača. – Samo 150 dinara, kao pola pakle cigareta – kaže mu Jokić i kupac se odmah hvata za novčanik.

Pravio je ovaj majstor po narudžbini i ogromne šajkače, u obimu im čitav metar. Nisu mu skupe ni one standardne veličine(500 dinara), koje kroji i šije od vojničkog kangara sivomaslinaste boje ili crne čoje. Prema mustri svaku skroji, oblik joj daje naročitim kalupom za peglanje. Hiljade tih kapa je Đorđe napravio, na mnogim srpskim glavama se nose, od Guče do Australije.

– Prodajem ih na vašarima i sajmovima, najbolje idu u Guči, na Ravnoj Gori, u Beogradu, s našim ljudima putuju i u svet. Neko voli i ove oficirske šapke koje pravim, kakve je Živojin Mišić nosio – priča nam užički krojač, dok se njegov poznanik Arsenije Basur nadovezuje:

– Šajkače majstora Đorđa nosio sam u Rusiju gde sam radio, Srbi koji rade tamo rado su ih kupovali. Posebno im se dopala suvenir šajkača, čudili su se kako je, onako mala, vešto sašivena.

Suvenir šajkača, deset puta manja od obične, foto: Slobodan Jovičić

Rodio se Jokić u Kačeru, selu između Užica i Zlatibora, zanat za šnajdera učio u gradu na Đetinji. Godine 1951. položio je ispit za kalfu, samostalno sašio sako. Potom radio u toj struci, čitavu deceniju u užičkoj krojačkoj zadruzi. Reši onda da se doškoluje i završi ekonomsku školu, pa se kao službenik zaposli. Najpre radio u socijalno-penzionom osiguranju, zatim u opštini, te naposletku, sve do penzije, u užičkoj bolnici. Ali krojački zanat nije zapostavljao, uvek u slobodno vreme šio je pomalo: muška odela, ženske kostime, kapute i drugo. Imao je i jednu redovnu naviku.

– Kad je tokom radne karijere trebalo da koristim mesec dana godišnjeg odmora, uzimao bih ceo odmor i još mesec dana neplaćenog odsustva pa odlazio u Pariz. Tamo sam, da dodatno zaradim, šio u radionicama, radili smo konfekciju i po 15 sati dnevno. Tako sam u pariskom radu 15 godina koristio svoje godišnje odmore – seća se majstor, koji je udovac već dvadesetak godina, a ima ćerku Jelku i šestogodišnju unuku Janu koja voli da svrati kod dede u krojačku radnju.

Šta je ono što starog majstora krojača u umeću izdvaja od drugih, modernih konfekcionara koji svoje radnje krojačkim nazivaju, pitamo Jokića:

– U šnajderaju je najteže sašiti masivniju odeću: kapute, sakoe, kostime, mantile, kompletna odela, kao i šubare, šajkače, šapke. To rade krojači porudžbinari koji uzimaju meru, zatim kroje, a mušterija mora da dođe dva-tri puta na probu. Abadžija je krojač drugog reda, a terzije prave koporane, prsluke, vezu gajtanima. Nekad je bilo prilično tih pravih krojača, ali danas nestaju, sve postaje konfekcija – objašnjava Đorđe, koga komšije u naselju Carina posebno hvale kao vrsnog znalca:

– Moj tata je u ovoj radnji stalni mušterija, a stariji bolje znaju ko zna, tako da i ja donesem kad nešto treba popraviti i srediti. Đorđe je jedan od retkih starih zanatlija, stručan u poslu i pravi profesionalac, iskren čovek. Šteta što ovako jeftino radi – kazuje mušterija iz komšiluka Marijana Grašilović.

Krojač Đorđe Jokić pred svojom radnjom, foto Slobodan Jovičić

Na zidu Jokićeve radnje je slika iz 1950. godine kad je on učio zanat u krojačkoj zadruzi. A pažnju u izlogu privlači zapis u stihovima: “Lepa kapo moga oca, dede, pradede i čukundede, sa ponosom da te nosim i sa tobom se šajkačo ponosim. Kupite da tradiciju obnovite i sačuvate, hvala“.

– To mi je sročio moj prijatelj iz Lazarevca Milenko Antonijević Antonije, zdravičar i proizvođač filtera za rakiju, družimo se po saborima. Šajkača je naša tradicija, a tradicija je i “Politika“ koju redovno čitam, posebno tekstove iz užičkog kraja – kaže Đorđe Jokić.

Autor: Branko Pejović

(Objavljeno u “Politikinom“ dodatku “Magazin“ 18.2.2018.)

Ostavite odgovor

Komentari objavljeni na portalu PressLider nisu stav vlasnika, niti redakcije portala. Molimo Vas da prilikom komentarisanja tekstova ne koristite govor mržnje, pretnje, psovke, kao ni uvrede na verskoj, nacionalnoj, rasnoj ili polnoj osnovi. Zabranjeno je postavljanje reklamnih linkova, kao i pornografskog i politički ekstremnog sadržaja. Redakcija PressLider zadržava pravo da ne objavi komentare neprimerenog sadržaja, kao i one koji sadrže osvrt na nečiji privatan život i ličnost.

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.