Stefan ide u Pariz da bi se vratio
Užice – „Idem da se vratim”, poručuje na plakatima i tablama nadareni užički slikar Stefan Lukić o svom predstojećem odlasku u Pariz, u Nacionalnu školu likovnih umetnosti, gde će nastaviti studije.
Tu nameru najpre je neobično obelodanio u Beogradu, gde studira treću godinu Fakulteta primenjenih umetnosti, dovodeći i trubače u odeći Deda Mraza da pored table „Idem da se vratim” sviraju u Knez Mihailovoj. Predstavio se zatim i pred svojim Užičanima organizovao prodajnu izložbu dela nazvanu „Jugo nostalgija”, od koje će finansirati školovanje u gradu svetlosti.
I uspeo je mladi umetnik u svom naumu – stotine Užičana, pa i poneki Beograđanin, došli su na njegovu izložbu, odavno mala scena užičkog pozorišta nije bila punija. Brzo je prodato svih tridesetak izloženih Stefanovih radova iz serije o napuštenim automobilima, koji su metafora zaborava i olakog napuštanja nečeg nekad dragog. Prava navala na slike jednog studenta, prodavane po studentskim cenama. Biće para za njegovo stručno usavršavanje u Parizu, za koje mu je plaćeno školovanje tokom jednog semestra, ali ne i troškovi boravka.
– Ovako lakom prodajom ovih sjajnih Stefanovih slika sačuvana je umetnička čast ovog grada. A mladom umetniku čestitam na hrabrosti: svi pomišljaju da dođu u Pariz i ostanu u njemu, jedino se Stefan odvažio da kaže „Idem u Pariz da se vratim” – rekao je na ovoj izložbi doajen užičkog slikarstva profesor Obrad Jovanović.
Lukiću je slikanje i ljubav i posao. Stvara neumorno, radi i po 12 sati dnevno, a primećen je od ljubitelja umetnosti. Rodio se pre 31 godinu u Užicu, tu završio osnovnu školu i gimnaziju, potom grafički dizajn na Višoj politehničkoj u Beogradu. Jedno vreme stvarao je od jutra do mraka u užičkom ateljeu, a onda rešio da upiše beogradski FPU.
– Na prijemni sam doneo malo bodova iz škole, pa mi nije vredelo što sam praktični deo dobro uradio. Ne prođoh na budžet i umalo ne potonuh. No, ipak rešim da studiram uz samofinansiranje. Ponudim ljudima svoje radove, neke kupce zainteresujem, za dva dana tako uspem da sakupim novca za četvrtinu školarine. Kasnije i za celu, prodao sam tada više od 100 svojih dela. Prionem na studije, posle prve godine pređem na budžet. U drugoj, uz odličan prosek ocena, dobijem nagradu fakulteta za slikarstvo, prođem i na prilično konkursa, bijenala. Dosta sam radio, ali to je samo osnova, kao što reče asistent na mom fakultetu: „Nema uspeha bez mnogo rada, mnogo rada ne znači uspeh”. Sada sam na trećoj godini studija, imao sam osam grupnih i dve samostalne izložbe – priča za „Politiku” Stefan.
Na nedavni konkurs u okviru studentske razmene za odlazak u Pariz FPU je nominovao Lukića. – Konkurisao sam i dobio odgovor iz Pariza da sam primljen u njihovu Nacionalnu školu likovnih umetnosti. Biću najmanje jedan semestar, od kraja januara do juna sigurno, za dalje videćemo. Šansa je to, idem da učim i dokazujem se, stepenik po stepenik.
A kako čitati ovo „Idem da se vratim”, pitamo ga: – Prepuštam ljudima da ovo pročitaju kako hoće. Da li će to biti fizički ili duhovni povratak, nije bitno. Kod nas je, generalno, problem što ljudi koji ovde ostaju uvek otpisuju ljude koji odlaze. A, u stvari, niko i ne odlazi, jer je umetnost otvorena za sve, ne postoje granice – odgovara mladi stvaralac, dodajući da mu je cilj demistifikacija umetnosti, da ona bude za svakog i da ljudima uz nju bude lepo, što je pokazao i ovom izložbom.
Politika, Branko Pejović