Užičani i ćuprije na Drini
Na Drini su tri hidrocentrale i 25 mostova, ona ljude privlači, spaja i razdvaja. A Užice i Užičani, ne tako blizu ovoj reci (sat vožnje im je do nje), imaju neku osobenu vezu sa tom plahovitom vodom i Podrinjem.
U ovom gradu nastala je knjiga “Mostovi na krivoj Drini“ Željka Markovića, u izdanju užičkog arhiva i Arhiva Republike Srpske, jedinstven zapis o prelazima, moći i značaju te reke. Bliže veze Užica sa Bosnom vidljive su još u predratno doba kada je (od 1929. do 1941.) grad pripadao Drinskoj banovini, pa posle Sarajeva bio i njeno sedište. U zajedničkoj posleratnoj zemlji, kad državna granica nije išla Drinom, raditi, trgovati i studirati u Sarajevu za Užičane je bilo sasvim prihvatljivo. U savremeno doba Užice redovno učestvuje u nizu prekograničnih programa koji povezuju opštine iz priobalja te reke u Srbiji sa onim u BiH. Saradnja ovog grada sa Višegradom i Banjalukom je redovna, poslednjih godina sve više i sa Tuzlom, užički arhiv ima zajedničke projekte sa arhivima iz BiH, a izlet u Sarajevo i ćevapi na Baš čaršiji ponovo su izazov za užičke ljubitelje putovanja.
Svi ti odlasci, naravno, idu preko mostova na Drini, uglavnom preko višegradske kamene ćuprije. Ona je simbol ove reke, najpoznatiji od 25 drinskih mostova: kamenih, betonskih, čeličnih (drveni i žičani su otišli u istoriju) na dugom rečnom toku. Ćuprija Mehmed-paše Sokolovića, građena od tesane sedre iz obližnjeg kamenoloma, ušla je u 444. godinu postojanja. Na listi je svetske baštine i najubedljivije svedoči o dugom trajanju i otpornosti ljudi na ovim prostorima sa obe strane reke.
Da bi tolike mostove video, fotografisao i do detalja opisao autor knjige “Mostovi na krivoj Drini“(objavljena je pre dve godine, a nedavno prevedena na engleski uz podršku EU) direktor užičkog arhiva Željko Marković uložio je prilično truda. Pri tom, i sam zaljubljenik u ovu reku kraj koje i danas provodi dobar deo godine ili na nju motri sa visova Tare, piše da dolazi na Drinu i kada mu je lepo i kad nije:
– Kad sam tamo, sve prestaje da teče što sam ka Drini poneo. Tada znam šta je to most: prostor iscrtan na dlanu, dovoljno dug i jak da podnese da preko njega pređu i so i rana zajedno. Zato odlazim vodi, jer je reka most između izvora i uvira, nastajanja i nestajanja, nedodirljiva a vidljiva naša stepenica.
Upečatljivo je ovaj autor, po sećanjima iz svoje mladosti, u predgovoru knjige opisao povezanost Užičana sa krajevima preko Drine:
– Veliki period leta, kao školarci, provodili smo po Sarajevu. Nama iz Užica Sarajevo je bilo bliže od Beograda, put zanimljiviji, a devojke iz Sarajeva mađijale nas svojim govorom, po naglasku jako nalik našem užičkom. Strmeknuli bismo se iz Užica preko višegradske ćuprije, uzverali uz Romaniju i eto nas očas posla na Bašči. U Sarajevu bismo svratili u kafe “Estrada“, popili kolu ili pivo i zagledali nama poznate rok i pop zvezde sarajevske scene koje su se tu okupljale. Misterija o Bosni je iščezavala na notama sarajevskog “novog vala“…
Iščezla bi skroz, nastavlja pisac, samo da naboj nije preostao. – Izronio je iz onog bezdana sa ivice Bosne, natkrio nebo koje je krunisalo naše detinje kraljevstvo i puštajući snažan zvuk, koji je nadjačao zvuk toka svih svetskih reka zajedno, zagušio drinske bukove – piše Željko Marković i reku Drinu oslikava kao najkraći meridijan na svetu koji diše i kreće se, širi se i skuplja, ali koji su odvajkada ljudi prelazili, iznalazeći razne načine da to učine.
(objavila “Politika“ autor Branko Pejović)