Uživajte u NOVOJ zbirci pesama Ivana Sokača

Ivan Sokač – kratka biografija

Ivan Sokač (dipl.ek), rođen je u Beogradu 1975. godine. Član je Udruženja književnika Srbije, zastupljen u zbornicima i dobitnik regionalnih književnih priznanja za prozu i poeziju. Svestrani umetnik, u mladosti kompozitor i kantautor, svoj književni rad predstavlja kroz šest dela beletristike (zbirke pesama: „Beli konji“, „Nedeljna zimska podneva“ i „Duša“, zbirka pripovedaka: „Kad se smrkne nad Balkanom“, roman: „Čovek Jakov“, i zbirka prozaida: „Molitva za jutro“).

Nosi veoma pozitivne književne kritike i utiske svojih kolega po peru među kojima i veoma priznatih književnika i književnih teoretičara poput Vitomira Teofilovića, Živorada Nedeljkovića i drugih. Sa porodicom živi i radi u Beogradu.

Ivan Sokač, iz zbirke pesama „Duša“

IPAK TE NEMA

Još je dan, dok god ga sunce za sobom vuče,
i vetar nevoljno kroz zlom proređene krošnje tumara.
Misli mi dugo već same odlaze nekuda,
pa se, proklete bile, vrate kad zažele ko lažljivo pseto…
Daleko sam bio dete pa eto, cela večnost treba da se vrate.
Zato ko kamen ovde stojim a telo mi mrtvo, drema…
Ne pomisli da ne marim što nisi tu,
al kud bih mogao znati da te više nema…

To je samo pesma. Boli dok je pišem…
A posle nje i bol prođe, sve dok te pogled ka suncu ne opazi.
Ista si ko što si bila, samo te takvu i pamtim.
Još od prve reči, od suze i smeha.
Al vidiš da ovde nevreme se sprema.
Nebo je crno od patnji i greha.
Samo nemoj misliti da te ne pamtim,
al kud bih mogao znati da te više nema…

MOJE MILO

Neću znati da me nema
kada me jednom ne bude bilo.
Al ću i tada dok spavaš
spustiti glavu na tvoje krilo
i šapnuti ono što već znaš:
„sve si mi na svetu, moje milo“.

Neću znati da me nije
kada se sunce za zastor skrije.
Kad dan u večnost ponese snove,
radost, sreću, po koji oblak.
Znaš ti dobro za nas je sve bilo,
u srcu to čuvaš, moje milo.

Neću sresti tu tvoju suzu
al znaću kad vetar glas mi donese.
Kad publika ode, kad budeš sama
da spustim dah na usne tvoje.
Nije to večnost već samo život.
Ne tuguj zato, milo moje.

TMINE I TAME

Koliko dugo će trajati nemir
i da li mu kraja uopšte ima…
Vreme žuri ko’ da kasni.
Na stanici tmina…
Voza nema, ćute bez reči,
i zalud čekaju svi ovi ovde.
Na njivama korov, na ognjištu memla.
Redovi pokornih bivaju veći.

Bolje da ćute oni što viču,
nijedan video presudu nije.
Sa zgarišta tuge i dalje bole,
sprati ih neće kiša kad lije.
U znoju se bude, pa vidaju rane.
Noć je, ne mogu sniti…
Sve dok se slože tmine i tame
čije sluge trebamo biti.

ŠTA ĆE TEBI MOJA TUGA

Zar da vlada kako želi,
u crnilu i međ vatrom,
u sivilu i po blatu,
da žalosne mačem deli.

Pa da uzde stavi atu,
da odzvoni starom satu.
Prokletniku jakog srca,
da prepukne, da ne kuca.

Pusti sam ću da je nosim,
mnogo mogu dok ne skapam.
Za oboje suzom rosim,
pa ću leći da odspavam.

UPUTSTVO ZA POEZIJU

Nije za bezočne i bludne, ko zazorno viče.
Niti za ostale nečasne, nesretne i besne.
Samo je za setne i za svesne,
što se ne drznu da se tuđem
rugaju i tlače, svojim prostim diče.

Da cinik ne sudi, pravedan postidi.
Da onaj što vremenu ovom hrli odustane,
rukama prljavim povez ne grli, da ustane,
ode dalje gde se očima takvim gleda i vidi.
I nek ih bude sve manje, daleko od obale hridi.

Za one je što znaju, vape, jecaju.
Za one na kiši bez kape, što im kolena klecaju.
I za vesele čistih što su grudi,
da im noć uz muziku neku, tihu, svest budi.
Da su od zemlje, da su ništa, samo ljudi…

PressLider / Marina Trmčić

Ostavite odgovor

Komentari objavljeni na portalu PressLider nisu stav vlasnika, niti redakcije portala. Molimo Vas da prilikom komentarisanja tekstova ne koristite govor mržnje, pretnje, psovke, kao ni uvrede na verskoj, nacionalnoj, rasnoj ili polnoj osnovi. Zabranjeno je postavljanje reklamnih linkova, kao i pornografskog i politički ekstremnog sadržaja. Redakcija PressLider zadržava pravo da ne objavi komentare neprimerenog sadržaja, kao i one koji sadrže osvrt na nečiji privatan život i ličnost.

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.