DRAGAN RADULOVIĆ SPIRO-Poznatiji u Evropi i svetu nego u Čačku

Dragan Radulović Spiro ostavio dubok trag u sudijskoj karijeri, igračka trajala od Borca do Poleta (Ljubić).

Nije mu potreban retrovizor za pogled u prošlost. Ostala su za jugoslavensku i srpsku sportsku javnost upamćeni večita iskrenost, duhovitost i „majstorska“ zapažanja o fudbalu, igri njegovog života. Ukusi su raznoliki, kao i ocene. Čačani nikada nisu ni imali dileme u potrazi za „naj, naj“ kad počnu priču o sudijskoj legendi iz svog grada Draganu Raduloviću Spiru čija je sportska bajka potrajala više od pedeset uspešnih leta.

Prolaze godine, novine su već požutele, ali ostaju sećanja na vremena iz njegove sudijske epohe. Za razliku od navijača koji su kao kakvi junaci Dostojevskog uvek bili u groznici, uzbuđenju, strahovanju, brzinom munje sve je nestajalo saznanjem da će pravdu deliti Spiro, uvek na nivou ugleda i renomea. A, tako se i pripremao za svaki meč, studirao sve mane i vrline aktera, snimao koncepciju igre, čitao pojedinačne naravi igrača.

– Uđem u sobu, obučem kompletnu sudijsku opremu, stavim pištaljku u usta, uključim TV, ugasim ton, stanem ispred ogledala i sudim utakmicu! Nikada nisam želeo da zaboravim onu nepopularnu izreku da u bistroj vodi ima taloga, uvek se vodio saznanjem da na terenu nijedan tim u meni ne vidi igrača više – mudrih razmišljanja i otvorenih karata o nesvakidašnjim potezima i vrlinama koje su ga svrstale u raritete na našoj i međunarodnoj sceni počinje Radulović sudijsku priču.

Fudbalski svet na našim prostorima počeo je da ulepšava davnih sedamdesetih godina prošloga veka kao igrač mlađih selekcija Borca. Bio član generacije koja je 1973. godine. pod komandom Mihaila Kolarevića postala omladinski vicešampion Jugoslavije. Nosio je dres Cera, Remonta, Autoprevoza, Slobode, Omladinca, beogradskog Rada i Kolubare. Igračku karijeru završio je u Poletu iz Ljubića 1986. godine. uz more komplimenata koji su stizali iz svih klubova na račun fudbalskih, ali i ljudsih kvaliteta.

– Odmah sam upisao i ubrzo položio ispit za sudiju pripravnika koji je godinu kasnije preveden u stalnost. Kontinuitet je nastavljen dve godine kasnije, kad sam postao republički, a potom 29. oktobra 1990. u generaciji Mrakića, Radakovića, Jeremića, Cicvarića, Vidića, Dostanića i savezni delilac pravde. Ponekad i sitnice obraduju više od krupnih stvari, ali za nezaborav je ispisana evropska sudijska razglednica iz 1996. godine kad sam kao 39-godišnjak postao internacionalac.

Poznati arbitri sa naših prostora znali su u šali da „pecnu“ Spira uz opasku: „Postao poznatiji u Evropi i Jugoslaviji nego u malom Čačku“!

– Svemu je prethodio seminar u Sevilji, odabrano društvo, od naših Miroslava Radomana i Slavoljba Đorđevića, do velikih evropskih imena. Bili su: Italijani Livio Bazoli i Stefano Braski, Kipranin Kostas Kapitanis, Englez Pol Graham… U konkurenciji 43 kandidata, na Kuperovom testu bio sam peti.

U bogatoj sportskoj prošlosti kriju se mnoge funkcije, brojke za enciklopediju, pohvale koje i danas stižu od kolega, ali i mlađih generacija koji nisu bili miljenici sreće da mnogo toga iz sudijskog repertoara Radulovića vide na delu. Kroz priču vremešnijih čuli su samo reči pohvala na račun „Čika Spira“.

– Od 1992. do 1998. sudio sam 161 utakmicu u dva najviša ranga. Za debitantsku, Partizan – Radnički (Niš) stigle su pohvale kontrolora, predstavnika klubova, igrača. Naravno, uvek sam se rado sećao početaka u suđenja u derbijima „malih“ liga od opštinske, međuopštinske, regionalne, srpske, druge, kup utakmica…

Na važnim ispitima Radulović je sudio glavom i srcem, bio odvažan, samouveren do granice da hladna  jeza nije silazila niz kičmu. Tako je bilo i na internacionalnoj sceni sa koje izdvaja dva različita epiloga.

– Bio sam u sudijskom kvartetu delegiranom za utakmicu Estonija – Škotska. Susret nije odigran zbog slabog osvetljenja. Druga priča, pozitivnija, dogodila se na UEFA turniru u Ksantiju 1997. gde je sve proteklo bez primedbi, suđenje bilo na visokom nivou.

Pogled u prošlost ukazuje i na poverenje koje je Spiro uživao u nacionalnom, regionalnom i okružnom savezu.

– Uvek sam bio na raspolaganju čelnicima FS RZS od Mileta Rajića, Predraga Teofilovića…Saradnja je bila na najvišem nivou bez konflikta. Uostalom, najmerodavniji svedok tog vremena su rezultati na svim nivoima u funkcionisanju strukovnih organizacija.

Više od decenije Radulović je bio član Izvršnog odbora Sudijske organizacije Srbije, potom i FS RZS, komesar za delegiranje sudija Srpske lige Beograd i Zapad, Druge lige Srbije i instruktor svih liga republičkog ranga. Oproštaj, prema zaslugama, usledio je prošle godine, uz plakete i prigodne poklone na utakmici finala Kupa Srbije u Loznici između Crvene zvezde i Vojvodine.

Zahvaljujući pričama i anegdotama manjina će se samo za poneku novotariju setiti pet decenija duge sudijske karijere Dragana Radulovića. Opisati ga na neki drugi način predstavljalo bi veliku nepoznanicu za našu sportsku javnost. I to sve u vremenu kada  Spiro uživa u penzionerskim danima, ponosan na sina Ivana i suprugu Sidu, koja je slušajući njegovu besedu u šali dobacila:

„Za sve ove godine zaboravila sam šta je u stvari bila njegova prva ljubav“.

OD VOTROA DO STANKOVIĆA

Dragan Radulović nikada nije krio da mu je uzor bio Francuz Mišel Votro, da je uživao u suđenju Mađara Šandora Pula, Koline i Zorana Petrovića. Od domaćih sudija sa poštovanjem apostrofira imena Slobodana Otaševića, Bobana Abea Stankovića, Zdravka Jokića, Dušana Čolića, Jovice Stankovića…

ANEGDOTE U NIZU

Brojne anegdote obeležile su blistavu sportsku karijeru Dragana Radulovića. Ima ih toliko da su popunile gotovo svaki vikend na našim fudbalskim terenima.

– Teške devedesete, velika kriza i pomoć prijatelja zauvek su ostala u sećanju delegata Vukovića iz Trstenika. Završila se utakmica između Mladog rudara sa Rudnika i Autotransporta iz Kraljeva, nekako doputujemo do železničke stanice u Čačku, voz već kreće put Stalaća. Skinem sa glave „šapku“ otpravniku vozova, uzmem njegovu pištaljku, sviram dok mašinovođa nije zaustavio voz. Svi već izbezumljeni. Šta sam mogao, benzina nigde za lek, ako krene pešice biće potrebna dva dana i noći da stigne do Trstenika, ako se ne sruši na polovini puta. Izvinim se otpravniku, a Vukoviću mahnem rukom za srećan put.

Kada bi ga neko pitao zbog čega je sve radio uvek bi bio spreman za odgovor gotovo identične sadržine.

– Fudbalu sam posvetio najveći deo života. Tako je i danas, gledam utakmice, ponekad se nerviram, ali mnogo više uživam. Pružao sam pomoć svima kojima je bila potrebna. Sećam se da je Prvom partizanu, zbog neodlaska na jednu utakmicu pretilo isključenje iz lige. Iz Užica čujem nemaju sredstava da otputuju u Crnu Goru na meč sa Bokeljom, a već sam delegiran da sudim u Kotoru. Platio sam put komšijama, oni zahvalni, ja zadovoljan, na kontu još jedna utakmica više u sudijskoj karijeri – kaže Radulović.

Miroslav Ristić, Sportski žurnal.

Foto:Lejča Photography