Jedini katrandžija u Zapadnoj Srbiji ne može da nađe radnike

Užice – Zove na sve strane Radovan Rašković (46), razglasio od Užica do Prijepolja – ima li ikog ko bi radio u njegovoj katrani na Zlatiboru.

Jeste da pruža hleb sa sedam kora, ali i solidno plaća – preko 70 hiljada dinara mesečno, piše Blic.

– Kuknjava na besposlicu, a ja se ubih da nađem radnike. Svi bi da zadnjice uvale u komotne fotelje, malo ko da poturi grbaču – žali se jedini katrandžija u Srbiji.

Jednog radnika ima, a još trojica su mu potrebna. Plaća tri hiljade dnevnicu, troškove prevoza, daje dva obroka, plus marendu. Ne radi se nedeljom, nikad na crveno slovo, ali nikog da čupa borove panjeve.

Katkad navrate neki željni posla, ali kod Radovana ne opstaju kilavi Radovani.

– Jedan je radio dva-tri dana i više se nije vratio. Drugi je izdržao do doručka. Zagrizao režanj salame i parče paradajza, pružio ruku i otišao. Još sam morao da ga vozim do autobuske stanice da bi mogao da se vrati u Priboj. Za taj posao majka mora da rodi ‘ajduka – veli katrandžija.

Sve „crno zlato“ od zlatiborskih borova Rašković proda u Švedskoj. Ove godine je izvezao 16 tona, tvrdi, da je imao još trojicu uz sebe, otpremio bi 20 tona.

– Krvav je ovo poso, ali se i dobro zaradi. Isplati mi se da svaki dan putujem iz Nove Varoši – priča Blagoje Grbić, jedini Raškovićev radnik.

Katran se pravi destilacijom borovih panjeva. Priča Radovan da od njegove, pa do Moldavije, više nema nijedna katrana. Hrani troje dece, suprugu, zanemoćalog oca…

– Onomad mi je Šveđanin sa kojim trgujem priznao: „Mi smo bogata zemlja, nama trebaju takvi kao vi, siromašni, za prljave i teške poslove“, sleže ramenima Radovan Rašković.

Jeste da ga je Šveđanin ujeo za srce, ali taj nadmenik nikad neće saznati za smicalicu koju mu je Radovan smestio još poodavno.

Kafana u Mačkatu, 2010. godina… Radovan sa čašicom u ruci i mišlju u glavi – kako prehraniti čeljad. Za susednim stolom sedeli su stranci u društvu nekih naših. Bacio Rašković uvo pa osluškivao.

– Šveđani su pričali da im treba katran, da je najbolji sa Balkana, ali da nemaju gde da ga kupe. Kao iz topa skočih i kazah: „Ja ću vam proizvoditi katran“. Tad ni motornu testeru nisam imao, a kamoli katranu – seća se.

Ruka ruci… Kud će, šta će… Setio se da u rodnoj Mokroj Gori ima devet katrana, koje, doduše, danas ne rade. Proradio mu kliker.

– Sve ovo što vidite, sve šume i katrane, sve je ovo moje – hvalio se Šveđanima tuđim imetkom.

Skandinavci su naseli. Dali mu još i kaparu.

Brže-bolje otišao je na Zlatibor, našao plac usred šume, nabavio mašine, jer su kupci insistirali na rokovima.

– Sve što sam imao uložio sam u katranu. Bilo je dana kad sam jeo jednom dnevno, ali se odricanje isplatilo – prepričava Radovan.