Na pojilo kroz sneg do pojasa

Zlatar – Sneg je nakratko i u planinama prestao da pada, ali u zabiti Zlatara još ima smetova od nedavnih snežnih padavina.

U jedan takav u Drmanovićima, nedaleko od svoje kuće, upao je Miloš Pejović vodeći volove na obližnje pojilo. S lopatom u rukama, jedva se nekako probijao kroz sneg do pojasa.

– Nanelo je prilično, pa pravim prtinu do pojila. Moji volovi Golub i Baljo znaju kuda treba. Njihov prirodni nagon govori im da idu onuda kuda su već prošli, gde je postojala utabana staza, pa uz njih nema promašaja – kazuje Miloš.

Kuća Pejovića je na samcu, na nadmorskoj visini od 1.475 metara kojom oko 300 dana u godini duvaju planinski vetrovi. Na dva i po kilometra im prve komšije, porodica Drobnjak. Selo Drmanovići je na osmom kilometru puta koji od Nove Varoši vodi ka Sjenici. I uvek je zimi mnogo snega u ovim šumovitim dubinama Zlatara.

Miloš, penzioner, živi ovde sa suprugom Radom i sinom Novakom. Novak redovno putuje odavde na posao u Novu Varoš, po struci je diplomirani inženjer poljoprivrede, a radi kao upravnik ribarskog područja Rezervata „Uvac“. Priznaje da ta putovanja nisu prijatna po ovakvom snegu:

 – U smetovima mi je ovih dana ostao zaglavljen auto „zastava pikap“, pa do asfaltnog puta oko kilometar pešačim, a onda taksijem do posla. Navikao sam, ide to nekako. S obzirom da ovuda redovno čiste obližnje pravce prema Vodenoj Poljani i manastiru Svetog Kozme i Damjana, nudili su da čiste i ovaj seoski put prema našoj kući. Ali nama od tog čišćenja veća šteta nego korist. Kad prođu mašine utaba se staza, a oko nje stvore visoki snežni nanosi, pravi bedemi. Posle kad novi sneg padne i zaduva kako ovde ume, na putu ostane najviše snega koji ni u proleće, kad svuda okopni, kod nas nikako da spadne. Jednom su čistili, pa ni do juna s puta nije okopneo. Zato sami prtimo stazu, gazimo da može da se prolazi – priča Novak Pejović.

Zbog ovakvih zimskih uslova domaćinstva u ovom kraju s jeseni se snabdevaju dovoljnim količinama hrane, ogreva, žita za stoku. Uredna im je isporuka struje, tu je i signal mobilnog, pa lože vatru „da šporet pucketa“ i žive sa snegom.

– Ma da sada imam 30 godina pobegao bih odavde – veli u šali i zbilji Miloš, koji je ceo život pešačio ovim krajem, školu završio u Akmačićima i Novoj Varoši kao đak pešak. Ali to tiho govori, da njegov Novak ne čuje. A supruga Rada, koja sprema ručak za šporetom u uvek toploj kući, vrti glavom na ove Miloševe reči…

Politika / Branko Pejović