Biće skoro propast sveta…
Ovo je vreme kad svakodnevno i u sve većem broju odlaze dragi ljudi, k’o na traci. Može to da bude i bilo ko od nas, nikad se ne zna. Loše vesti sustižu jedna drugu. Čitam da je opet i snažan zemljotres negde između Dubrovnika i Trebinja, a zgražam se unapred od mogućih komentara, sutra, ako bude bliži Dubrovniku – biće opet, tako im i treba, to su zaslužili, to im je za Jasenovac i Oluju, ako bude bliže Trebinju-biće, opet Srbi stradaju.
Odsustvo ljudskosti i empatije za stradalnike, ali ne samo naše je svakodnvica, od medija i društvenih mreža, preko politike i političara, pa sve do stadiona, ulice i pijace. Prebrojavanje, merenje, neskrivena mržnja i bes poput kiseline razaruju ono malo normalnosti što nam je ostalo.
Zgražavamo se nad skorašnjim i davnim masakrima, a da neko samo da znak, klali bi se i ižešće i sa više strasti. Zaista, malobrojni su oni koji u svemu tome ne bi učestvovali, ovako, ili onako.
Zbog toga odlasci ljudi koji nas podsećaju na neko mirnije i manje strasno vreme, ljudi nezlobivih, čistih duša, izaziva bol i veliku prazninu u duši. Sve je manje normalnosti i dobrote i zbog svega imamo i povremene masovne izlive emocija javno, zbog odlaska onih, koji su za nas predstavljali normalnost, pristojnost i dobrotu.
„Biće skoro propast sveta i nek bude nije šteta“ – što bi rekao muzikaš iz poznatog filma.
Autor Dušan Darijević
PressLider