DUŠA MALE VAROŠI

Malo toga što je u čačanskoj varoši postojalo pre osamdeset i pet godina, neokrnjeno postoji i danas. Stare kuće i ulice su nestajale, grad se menjao i razvijao i sa vremenom gubio svoju prepoznatljivost. Još jedino u sećanjima naših najstarijih sugrađana postoji varoš onakva kakva je bila, sa svojim ljudima, kućama ulicama. Živo je još uvek sećanje na vreme odrastanja, ranog školovanja u ratom razrušenom gradu, duboko u pamćenje i dušu su urezani likovi nezaboravnih profesora i školskih drugova kod najstarijih sugrađana.

Foto iz arhive Narodnog muzeja, Anonim, Ulica kralja Milana (razglednica)

Ovo je priča o jednom Moravcu, Čačaninu, koji pamti ono što su drugi zaboravili, ili nisu ni imali priliku da dožive. dugogodišnjem gimnazijskom profesoru srpskog jezika i književnosti, miloj i dragoj osobi, Predragu O. Ćurčiću. Iz njegovih sećanja izranja jedna mala varoš, koja je imala duh i šarm u najtežim vremenima. Najlepša moguća sećanja su na odrastanje, školovanje kada se znao red,, kada su se za vreme rata u hotelu Kren gledali uglavnom nemački filmovi, a u posleratno doba ruski i ostali. Vreme kad je Čačak imao pozorište, a u „Abraševiću“ se izvodile operete u Gimnaziji predavali izuzetni profesori , a studenti značajno uticali na kulturni i društveni život varoši.

DETINJSTVO UZ MORAVU

Ulica blizu Morave. Detinjstvo je najraniji period čovekovog života vezan za ulicu. Ulica mora da ima dušu, ako je ulica bez duše, ona nije ulica – kaže stari profesor i dodaje da se tu rađaju prijateljstva, razgovori, ljubavi. U blizini je bila i ulica Kralja Milana, za vreme okupacije Beogradska, kasnije Bata Jankovića.

Most na Moravi, foto iz arhive Narodnog muzeja Čačak (Miloš Timotijević)

Iz dvorišta gde sam stanovao, na samom uglu Moravske, moglo se i gornjom i donjom ulicom u grad – kaže profesor Ćurčić. Kuća i danas postoji, preuređena i nalazi se na broju jedan. Nekad je prekoputa stanovala porodica Đunisijević, Leka trgovac, Popović Stevo profesor, Ćeramilac učitelj. Nije se gledalo ko je ko i nikada, ama baš nikad, nije bilo ni najmanjeg sukoba u ulici. Tada se nisu zaključavala vrata na kući, ispred je postojala klupica za kafu sa komšijama, živelo se u opštoj harmoniji, profesori, trgovci kovači, nikakve razlike nije bilo. To nisu ulice ove današnje koje se pominju u pogrdnom smislu i prepoznatljive su po „uličarima“. Ulica mora da ima sve. Danas ljudi ne znaju ni ko je vojvoda Loma, Dragiša Mišović, Jaroslav Kuželj, a žive u ulicama koje nose imena znamenitih ljudi. Ulica je sastavni deo života od najranijeg detinjstva. Profesor pamti svaki detalj svoje ulice, svaku kuću u sećanju je živa uspomena na doba, kad se pred Đurđevdan išlo na Moravu da se ukvase noge i nakupi grab pre praznika. Detinjstvo u vreme okupacije nije nimalo bilo lako, ali ostala su prijateljstva iz tog doba, iz vremena školovanja. Prvi školski dan u to vreme podrazumevao je odlazak u crkvu, a tek onda u školu.Obavezna je bila tablica i sunđer koji iz nje viri, pa tek posle bukvar. U drugom razredu sledi čitanka, hrišćanska nauka o veri i poznavanje prirode. To je sasvim suprotno od današnjih prvaka natovarenih rancima punim knjiga, koji pod suvišnim teretom grbave savijeni. Profesor Ćurčić radio je u prosveti četrdeset godina i pet dana, ali mnoge stvari danas ne razume. Osnovna škola u to vreme bila je u zgradi današnje Ekonomske škole. Kosa tanka uspravna debela na tabli, sveske su dolazile kasnije, kao i tablica množenja, a za pisanje mala i velika linija. Učitelji su tada bili osnov za kasniji život, on otkriva svet onim malim glavicama i to je najvažniji trenutak u razvoju čoveka. Učitelj je simbol procesa stvaralaštva.

Kuželjeva ulica, foto iz arhive Narodnog muzeja Čačak ( Miloš Timotijević)

 

Ulica Braće Jugovića, foto iz arhive Narodnog muzeja Čačak ( Miloš Timotijević)

ŠKOLOVANJE U VREME OKUPACIJE

U vreme okupacije polagao se prijemni ispit za polazak u Gimnaziju i to u zgradi gde je danas Umetnička galerija „Nadežda Petrović“. Nemci su bili u Gimnaziji, a đaci su išli po kućama. Na početku rata je bombardovana Gimnazija, a deo zgrade, gde su danas učionice 37 i 38 bio je potpuno uništen, nestao je, ali bombe nisu prodrle do prizemlja i nisu oštetile zgradu u potpunosti, zahvaljujući dobroj gradnji. Deca su bila prestrašena, ali moralo se na pripreme kod učitelja za prijemni ispit i polazak u Gimnaziju, polagalo se čitanje, prepričavanje, precitovanje i račun. Za vreme rata postojale su dve Gimnazije, prva i druga. Učenik je bio obavezan da nosi u muškoj Gimnaziji kačket sa oznakama, razred i odeljenje. Druga Gimnazija imala je dva, a Prva jedan širit na kapi, drugih suštinskih razlika između njih nije bilo. U ženskoj Gimnaziji su se nosile beretke. Školski režim je bio strog. Nije se smelo nigde posle osam uveče, ni na igranku, ni u bioskop. Zbog pušenja se izbacivalo iz škole. Ubrzo je došao i kraj rata, a gimnazijsko školovanje je na kratko bilo prekinuto.

NOVO DOBA

Posle oslobođenja Gimnazija je bila razrušena, ruinirana, ali srećom, dokumentacija je sačuvana.

Foto iz arhive Narodnog muzeja Čačak ( Miloš Timotijević)

Nije se moglo ući u učionicu, morala se nositi stolica od kuće i onda se nastava slušala u velikom – muškom dvorištu – seća se profesor Ćurčić. Malo dvorište – žensko je bilo odeljeno i u njega se nije smelo, čak ni da se voda popije. Profesori tog vremena su Risto Ristović, otac poznatog pesnika Aleksandra Ristovića. Predavala je Vida Rajlić, ruski jezik, čuveni profesor kasnije na Univerzitetu, Rašo Simović, predavao je zemljopis, Srpski jezik predavao je Lečić Anton, a njegova žena lepo pisanje. Iz lepog pisanja mogla se zaraditi i po neka trojka i pokvariti uspeh na kraju godine. Udžbenika u to vreme nije bilo. Profesori u diktirali, ili su se hvatale beleške.Kasnije, od drugog razreda počinju fizika, hemija, Milica Janjić, veliki profesor Milenko Stevovoć, predavao srpski jezik, koji je umeo na pravi način da uvede đake u svet književnosti, divan čovek i dobričina. Koristili su se za matematiku i fiziku ruski udžbenici. U četvrtom razredu, polagala se mala matura. Za vreme okupacje u Gimnaziji je bilo trista šezdeset učenika i nešto manje učenica.Za malu maturu se polagao srpski jezik, strani jezik,istorija, matematika, fizika, hemija. Ako se položi mala matura, može se dalje u srednju školu u to vreme Čačak je imao samo Tehničku školu, osnovanu 1949. godine. Tada su devojčice u velikom broju odlazile u Tehničku školu, što je bila i neka vrta mode u to vreme. Profesor se seća da je na kraju školovanja bilo samo tri odeljenja muške i samo jedno odeljene ženske Gimnazije.Na velikoj maturi je bilo ukupno sto tridest i četiri učenika i učenice. U to vreme u Gimnaziji je još uvek predavao stari profesorski kadar, „bogovi“, Mihajlo Stjepanovič Borovski, prava ruska duša, čovek koji svojim đacima otkrivao svet, lepotu. U živom sećanju tadašnjih đaka je i Nada Arsenjević, čuveni profesor Gimnazije, koju su đaci oslovljavali i u „novom dobu“ sa gospođo. Predavala je nemački i srpski, tada su mnogi predavali više predmeta. Obraćala se svojim đacima na početku časa sa – radujem se što vas vidim, naravno na nemačkom.. Đaci su je obožavali i patili kad je otišla na Univerzitet. Njen muž Sidžo, pravi gospodin, koji je matematiku umeo da približi svojim učenicima svojim izuzetnim pristupom. Direktor Gimnazije bio je Luka Vojvodić, učesnik čuvene Mojkovačke bitke. Posebno obožavan i voljen profesor bio je Ivan Balkovoj koji je predavao matematiku i koji je umeo u toku pismenog zadatka da se skloni i omogući đacima da prepišu, ali to nikom napamet nije padalo. Prava čista ruska duša koji je umeo da se zaplače uz pesmu „Oči čarnije“. Profesor Milorad Najdanović koji je predavao književnost, napisao je dve knjige „Istorija srpskog realizma“ i knjigu arhaičnog naziva „Žuta gošća u srpskoj književnosti“ – pisci na čije je stvaralaštvo uticala tuberkuloza.U vreme kad su Dis, Rakić, Pandurović, Dučić nisu bili u zvaničnom školskom programu, Najdanović je govorio svojim đacima da su učenici poznate škole i da nikako ne dozvole sebi da odu iz nje, a da ne pročitaju i upoznaju ove velike pesnike.

Foto iz arhive Narodnog muzeja Čačak ( Miloš Timotijević)

Nije bilo udžbenika i kad se moralo koristili su se stari, predratni za polaganje nemačkog i pripreme za maturu. Vladan Vasilijević, školski drug profesora Ćurčića, doneo je udžbenik svog oca Adama poznatog advokata, snalaženja su bila razna, a maturski ispit veoma težak.

Komisiju su činili strogi profesori, prisutna je bila i inspekcija iz Beograda. Polagao se pismeni iz srpskog, matematike i stranog jezika. Ako je jedna slaba ide se na popravni, nema usmenog i bez nove šanse tri meseca. Sa dve slabe, odlaganje ponovnog polaganja je bilo godinu dana.Usmeni, srpski, strani jezik istorija, matematika, fizika i hemija, jedna slaba na tri meseca, dve slabe na godinu dana.Neki kasnije poznati stručnjaci, inženjeri padali su na maturi, a jedan od bisera sa polaganja je bio, da je Napoleon bio rimski imperator i zbog toga se padalo na ispitu.

Gimnazija u Čačku, foto: D. Radišić Lejča

Školovanje u to vreme bilo je mukotrpno i strogo, ali iz ratnih i poratnih generacija čačanske Gimnazije izašli su brojni poznati naučnici, profesori, inženjeri, pravnici, umetnici.

Autor Dušan Darijević

PressLider

Ostavite odgovor

Komentari objavljeni na portalu PressLider nisu stav vlasnika, niti redakcije portala. Molimo Vas da prilikom komentarisanja tekstova ne koristite govor mržnje, pretnje, psovke, kao ni uvrede na verskoj, nacionalnoj, rasnoj ili polnoj osnovi. Zabranjeno je postavljanje reklamnih linkova, kao i pornografskog i politički ekstremnog sadržaja. Redakcija PressLider zadržava pravo da ne objavi komentare neprimerenog sadržaja, kao i one koji sadrže osvrt na nečiji privatan život i ličnost.

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.