DVA SMO SVETA RAZLIČITA

O filmu „Toma“ režija Dragan Bjelogrlić, Zoran Lisinac, scenario Dragan Bjelogrlić, Zoran Lisinac, Nikola Pejaković, Maja Todorović

Piše Dušan Darijević

Mnogi su me pitali, oni što još nisu pogledali film „Toma“ – kakav je, valjali šta. Svima sam odgovorio kratko, isto – dobar, a evo i zašto. Posle dužeg vremena, dobili smo film kakvog nije bilo u bogatoj istoriji domaćeg filma. Biografski o velikom magu kafanske pesme i njegovom preranom odlasku među zvezde. Film o proćerdanim danima uz čašu, bez utehe i nikad dovoljno ljubavi, koja izmiče uvek, kad se čini da je tu, a nestane za čas, o prolaznosti svega, sem tuge, najvernijeg druga. Pravi bioskopski hit, a da nema veze sa kriminalom, pogađa u „tanke žice“ , a suze samo liju.

Nakon odgledanog filma, tuga, ali i radost neka pomešaju se k’o rasuta pića po kafanskom stolu i ostaje fleka na duši,koju ništa ne briše. E to, tu bol duše balkanske, te večne tuge za životom što prolazi mimo nas, za neispunjenim snovima i nadanjima koja nemaju sutra, zbog neumitnog kraja koji se bliži i zbog ljubavi što uvek izmiče, e o tome je film, a o tome je i Toma pevao u svakoj pesmi. Autori filma su to dobro osetili, prepoznali i pretvorili u filmsku priču koja traje sto čedrteset minuta, koji prosto klize i ne osećate vreme što prolazi, suze liju, duša se grči, a vama neka milina oko srca i gorko, a slatko, dva sveta različita, a opet nekako isto sve bude na kraju, ako kraja ima, a biće da ostaje tuga i bol, a ima i radosti neke, čudne. To se najbolje vidi kroz glavni narativni tok, odnos Tome i lekara Hadži Popovića, odličan ubedljiv, Petar Benčina. Doktor se opire emociji, navlači masku racionalnosti, čvrstine i nedodirljivosti, ali ga život sam uz Tominu pomoć vrati na pravu meru, početna podešavanja. Doktor uz Tomu povrati izgubljenu dušu, emociju što se u svakodnevnoj rutini zagubila, ali mu je život vraća nazad, kad je izgubio sve, nadu, ali i svoju ljubljenu. Drugi narativni tok je posvećen Silvani, Tominoj muzi i neprebolu, onoj vrsti ljubavi što žari, što boli, a za koju srce izgara. Ovaj filmski sedativ od koga misli utihnu, a duša uztrepti ima i treći narativni tok u kom su smeštene i druge Tomine ljubavi, ona prva i najača, prema Ruški Ciganki, koja Tomu pohodi i na javi i u snovima dok ga konačno ne odvede sa sobom, negde, gde će konačno i zauvek biti srećan. Tu su i bivša supruga Nada i verna Gordana, koja ostaje sa Pevačem do samog kraja. Svi se ovi narativi prepliću i smenjuju kao i godine važne za Zdravkovićev život i karijeru od one sudbinske kad su nestali i Toma i zemlja u kojoj jedino bio moguć, u kojoj je mogao da ode iz svog Pečenjevca za svojim snovima, da postane poznat, ali ne i srećan. Sa Tomom se završila jedna epoha i vreme sa više duše, ali puno bola, koji će najaviti nestanak svega onog što nam je bilo važno i od čega se nismo oporavili i dan danas.

U svemu je pogođena mera, priča neosetno klizi kroz Tomino vreme sa slutnjom o neumitnom kraju, a kraja nema sve dok pesma traje i kroz nju progovara ono večno u svakom od nas. Dert, bol, pretvara se u pesmu. Tomine pesme, ali i ostale, kao eho vremena u kom su nastale, pametno i nenametljivo su korišćene u filmu, a ona namenska, dopisana „Ponoć“ (Željko Joksimović, muzika, Predrag Živković Tozovac, tekst) sasvim je u duhu atmosfere koju fim oživljava.

Eh, glumci. Glumci u filmu zaista maestralni kako oni u glavnim ulogama, Milan Marić i Tamara Dragičević kao Silvana Armenulić, tako i mnogi u sporednim ulogama.

Filmski Toma, Milan Marić jedva je godinu dana rođen pre odlaska Pevača. Po svemu je različit od pravog Tome, izgled, stas i ako po strani ostavimo to što su ga bespotrebno nagrdili maskom i perikom da bi što više ličio na original, on se Tomi približio snagom emocije, koja izvire iz svakog gesta, a posebno pogleda, to glumačko umeće koje vaja dušu, važnije je od svake fizičke sličnosti sa likom koji tumači. Marić je svoju dušu slio sa Tominom i obrnuto, ponovo oživeo Tominu, iskrenom i pravom emocijom, glumačkim umećem bez ograda. Posebna je priča Tamara Dragičević kao Silvana, uvek svoja, jaka i ranjiva u isto vreme, bliska, a nekao nedohvatna, sa bolom u duši, sličnom Tominom, sa nekakvom slutnjom o skorom kraju. Par, doktoru Hadži Popoviću, već pominjanom Petru Benčini, koji je kontrapunkt Pevaču u svemu, ali i svojoj supruzi Ljiljani koju Zdravković prepoznaje kao srodnu dušu i posvećuje joj pesmu. Fantastična Paulina Manov kao Ljiljana, uloga života, sa puno takta i mere stvara lik žene, koja nije na smetnji nikom i ako zna da je kraj blizu, da umire od neizlečive bolesti. Sva tragičnost njene sudbine slila se u njenom tihovanju i mirenju sa sudbinom, hrabra i dostojanstvena do kraja, ali sa tugom što život prolazi, što nema vremena ni za šta sem da se gasi poput sveće u tuzi i bolesti. Velika, a mala uloga, koja se ispisuje zlatnim slovima u istoriju srpskog glumišta. Tu je čitava lepeza dobro ostvarenih uloga, Mirjana Karanović – Tomina majka, uvek drugačiji Andrija Kuzmanović kao živopisni menadžer Drda, odlična Sonja Marković kao Zdravkovićeva verna pratilja, četvrta supruga Goca i Milena Marković kao bivša ljubav Nada. Ne treba zaboraviti ni Denisa Murića u bravuroznoj epizodi – Rama, Tomin drug iz leskovačkih dana.

Film ima sitnijih nedostataka, već pomenuto preterivanje sa maskama i perikama kao nužnim zlom, nedovoljno artikulisani likovi poznatih umetnika i zvezda sa estrade, sem Lepe Lukić. Ali sve su to sitnice u odnosu na dobro kreiranu filmsku simfoniju sa dušom i večitim bolom u napaćenoj balkanskoj duši. Bravo!

PressLider

Ostavite odgovor

Komentari objavljeni na portalu PressLider nisu stav vlasnika, niti redakcije portala. Molimo Vas da prilikom komentarisanja tekstova ne koristite govor mržnje, pretnje, psovke, kao ni uvrede na verskoj, nacionalnoj, rasnoj ili polnoj osnovi. Zabranjeno je postavljanje reklamnih linkova, kao i pornografskog i politički ekstremnog sadržaja. Redakcija PressLider zadržava pravo da ne objavi komentare neprimerenog sadržaja, kao i one koji sadrže osvrt na nečiji privatan život i ličnost.

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.