Muzejskog crtača se setili posle četvrt veka

Užice – Laka ruka Dragana Slovića (82), muzejskog crtača u penziji, začas nacrta ono što pogled primeti. Profesija mu neobična, a talenat urođen, vrelo stvaralačko i u starosti nepresušno.

Ima skromnih ljudi koji čitav radni vek umešno i nenametljivo obavljaju važan posao, gledajući kako nagrade i položaje manje vredni dobijaju. Takva skromnost Draganov je životni izbor. Radio je čitav radni vek posvećeno i znalački, samouk a vešt u umetnosti, ali su ga priznanja zaobilazila. Tek sada, pošto je 27 godina u penziji i već u devetu deceniju ušao, užički muzej u kome je kao muzejski crtač radio od 1955. do 1989. godine priredio mu je izložbu dela.

„Pogled koji ne miruje“, nazvana je ta postavka malog dela onoga što je Slović u toj ustanovi stvorio. Njegov dokumentaristički crtež muzejskih eksponata, na hiljade predmeta unetih u inventarne knjige, likova, užičkih znamenitosti i drugog u raznim tehnikama (olovka, tuš, akvarel, gvaš, ulje na platnu, drvorez) ostavio je traga koji i danas, u doba moćne tehnike i skenera, ljude privlači. A Katarina Mićunović iz užičkog muzeja napisala je u katalogu za ovu izložbu da pogled Dragana, znatiželjnog i vrsnog crtača, nikad ne miruje.

– Nisam dobijao nagrade, ova izložba mi je prvo priznanje za ono što sam radio u muzeju. A za ono što stvaram u penziji ljudi mi stalno odaju priznanja. Moj recept je da talenat i ljubav treba spojiti, uz upornost i entuzijazam. Čovek kad stvara ne primećuje godine i starost, pa duže i traje. Važno je biti dobar čovek, a onda je dug život zagarantovan – kazuje vitalni Dragan.

Njegova crtačka priča počinje iz školskih dana. Nadarenost je iskazivao još kad je u Prvoj osnovnoj školi sedeo u klupi iza Ljubomira Simovića, potom pesnika i akademika. A posebno tokom učenja užičke realke, one osmorazredne gimnazije, gde je u tajne crtanja ulazio na dodatnoj nastavi likovnog kod profesora Branka Kovačevića i Dragoljuba Vuksanovića. No život ga je već posle završenog šestog razreda odvukao u fabriku, napustio je gimnaziju i zaposlio se kao službenik u Valjaonici bakra. Ode, činilo se, Draganov crtački talenat u istoriju.

 – Ali onda dođe 1955. prosvetni inspektor Ratko Bjelica kod mog oca Milenka koji je držao pekaru u centru Užica. Znao je za moj talenat, i tada sam lako crtao. „Šta će on da na posao putuje ’ćirom’ iz Užica u Sevojno kad ima prilika za njega: upravnik muzeja Novak Živković traži crtača“, reče Bjelica mom ocu. I eto, javim se ja u muzej, mada je fabrički posao bio bolje plaćen. Na prijemu tada nije bilo konkursa nego testiranje. Uvedu me u depo i daju muzejski eksponat da ga nacrtam. Zadovoljni, daju i drugi. E onda donesu jedan ogroman drveni svećnjak, čirak, a ja se češem po glavi kako tolikog da ga prenesem na mali papir. Setim se saveta svojih profesora, podelim čirak na zone, smanjim proporcijom na crtež. „Mali, sutra počinješ da radiš“, reče upravnik i ja postadoh muzejski crtač – seća se Slović.

U užičkom muzeju je tada bilo nekoliko inventara sa eksponatima: inventar NOB sa oko 2.000 predmeta, toliko i inventar arheologije, pa inventar etnologije. Draganu zadaju da svaki predmet dobije svoj crtež, napiše opise. Prvi crtež za zbirku NOB bio mu je da napravi minijaturu (10 cm puta 15 cm) onog tenka pred muzejskom zgradom. Pisao je i legende uz predmete, publikacije, krasnopisom prepisivao tekstove kustosa. Sve do penzije 1989. bio je muzejski crtač. Seća se da je nekad radio i „na normu“. Izračunao je da je od sredine pedesetih do sada stvorio preko 30.000 raznih crteža, slika i drugog. Od toga pola u radnom veku za muzej, a pola za svoju dušu i one koji su naručivali.

 – Za moje umeće znali su u gradu, pa je bilo posebnih zahteva. Jednom, zovu me iz komiteta da za neku svečanost u pozorištu na pak-papiru 10 metara dugačkom ispišem „Proleteri svih zemalja, ujedinite se“, da stave preko cele bine. Zovu me uveče i traže za sutra. Šta ću, radim celu noć i parola je na vreme gotova. Svojim crtežima sam opremio publikacije, doktorske disertacije, kataloge, ulaznice za muzej…

U penzionerskim danima stvara novi ciklus, nastoji da crtežom sačuva prizore starog Užica: crkve brvnare Svetog Marka, Kasapčića mosta, užičke tvrđave, zdanja „sokolane“…

Politika / B. Pejović