O filmu „Oaza“ Ivana Ikića: ŠTA JE ČOVEK BEZ LJUBAVI?

Prvi radni dan u Čačku u ovoj sedmici su obeležili redovi, ali ne zbog prikazivanja drugog po redu igranog filma Ivana Ikića (prvi film „Varvari“) u čačanskom Domu kulture, već zbog vakcinacije, juče je bio poslednji dan kad su građani mogli da se vakcinišu i računaju na tri „crvene“.

Nažalost „Oazu“ Čačani su mogli videti samo juče, a posebnog podsticaja za to nije bilo. Osećaj nakon dva sata i tri minuta, koliko traje film je ravan hladnom tušu, ili tačnije kofi pomija izručenih na glavu (ili nečeg još goreg), a da vam odmah zatim u džep od košulje neko udene mirišljavi livadski cvet. Evo i zbog čega. Neprijatan miris i šok dolaze od naturalističkog filmskog izraza, koji u ovoj filmskoj priči ide zajedno sa melodramskim narativom (to je onaj mirišljavi cvet),nešto lepo, lirsko i toplo, kao protivteža surovoj stvarnosti.

Sve u svemu izuzetna autorska domišljatost, spoj oprečnih filmskih izraza, koji u paru ostavljaju utisak nečeg uzvišenog i veličanstvenog, tragičnog i večnog u suštini ljubav i jeste – patnja i sreća, istovremeno. Film počinje didaktičkim žurnalom, nastalim krajem ’60-ih o stvaranju Centra za mlade sa intelektualnim smetnjama, na samoj periferiji Beograda. Društvo tada u svom socijalističkom poletu, želelo je da ostavi utisak da brine i o onima koje su i porodice zaboravile, ili odbacile. Štićenici Centra u Sremčici, učeni su da mogu da zadovolje neke osnovne potrebe, da mogu sami da se bez tuđe pomoći obuku, hrane, snađu u samoposluzi. Pedeset godina kasnije nema negdašnjeg poleta, čitav sistem se održava na mišiće. Samo priroda u blizini deluje slobodno, nesputano. Dolazimo i do junaka priče, Marije, Roberta i Dragane(glumci su i sami štićenici Centra). Svako od njih ima svoj ugao gledanja na svet oko sebe i brzo postaju deo ljubavnog trougla. Njih su učili da vode računa o higijeni, pomažu u kuhinji i vešeraju, ali ih niko nije učio da kontrolišu svoje emocije i stvari srca. Dokumentaristički ogoljen izraz, poput čuvene Dogme’95,ali bolje, sa više emocija, suptilnosti, tiho, toliko tiho da se oseti kako nemirno srce kuca. Svoj posao je fantastično pored reditelja i glumaca odradio i direktor fotografije, Miloš Jaćimović, koji nas vodi od svedene likovnosti domskih paviljona do tople, eksresivne nabujalosti livada i šumaraka u okolini, gde se na trenutak čini da tu caruje sloboda, daleko od svakodnevne nepravde i nesnađenosti, tamo gde se zaboravilo na srce. Narodnjak iz pozadine objašnjava dovoljno toga – „Nema ljubavi u mojoj kratkoj biografiji, previše je to za moje nežne godine“. Medicinsko osoblje u Centru, odlični Goran Bogdan i Maruša Mejer su neka vrsta kontrapunkta mladim junacima, ali i sami ponekad zbunjeni i neodlučni, šta učiniti, a da se ne zanemari dužnost i razume srce, prateći ritam svojih štićenika i njihov jezik tišine, pokušavajući da razumeju gde smo to svi pogrešili.

„Oaza“ je film neverovatne snage, sirov i surov, ali poetičan i tragičan. Imaju li pravo na ljubav oni koje je život obeležio? U svetu gde je iskrenih emocija sve manje, raduju filmovi sa dušom o malim i velikim stvarima.

Autor: Dušan Darijević

Ostavite odgovor

Komentari objavljeni na portalu PressLider nisu stav vlasnika, niti redakcije portala. Molimo Vas da prilikom komentarisanja tekstova ne koristite govor mržnje, pretnje, psovke, kao ni uvrede na verskoj, nacionalnoj, rasnoj ili polnoj osnovi. Zabranjeno je postavljanje reklamnih linkova, kao i pornografskog i politički ekstremnog sadržaja. Redakcija PressLider zadržava pravo da ne objavi komentare neprimerenog sadržaja, kao i one koji sadrže osvrt na nečiji privatan život i ličnost.

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.