TREŠNJA I DRVO ŽIVOTA IZ MOG DETINJSTVA

Jun na svom zalasku. Miriše na detinjstvo, na davne dane od pre pet decenija na mlado leto, nekad tople junske kiše, na lipe, zrelo voće u varoškim dvorištima. Miriše na greh i slobodu bezbrižnih dana, ali samo u sećanjima. na ono čega više nema.

Nekad su dvorišta u užem i širem centru grada krasila drveća, ona rodna – kajsije, kruške razne, jabuke, poneki orah i leska, višnje i obavezno trešnja. Visilo se obično pred sumrak po komšijskim i onim drugim trešnjama. Velika razgranata stabla, bujnih krošnji, zgodna za pentranje i akrobatske veštine.

I naše dvoriše je imalo raznorodno drveće. Kalemljenu jabuku jonatanku, krušku, tvrdih plodova i sočnu tek kad sasvim uzri. Jednu kajsiju, koja je stalno rađala i na kraju se polomila od silnog roda. Bila je tu i jedna višnja, koju su jaki mrazevi jedne zime rascepili na pola, a ona jadna i takva, krnja izobilno rađala, dok je nije pojela sasvim, biljna vaš, ili neka druga boleština koja napada biljke i drveće, tako da se i ona osušila od muke i bolesti. Otac je uporno i iznova sadio mlade višnje, kruške i kajsije, ali se nisu primale. Metiljale su pa bi se druge, ili treće godine i osušile skroz. Ostala nam je samo naša trešnja. Velika, razgranata, rodna u dnu dvorišta, blizu poljskog WC-a i stovarišta građevinskog materijala uz živu ogradu. Zasađena je u vreme kad se i kuća gradila, kao prvo drvo u okviru novog dvorišta, sredinom šezdesetih. U vreme mog detinjstva bila je već velika, sa krupnim u vreme zrenja tamno crvenim sočnim plodovima. Dobro je rađala, pa je bilo uvek dovoljno i za slatko i za jelo, ali i da se podeli rođacima i prijateljima, oni koji su već bili stari da se pentraju po drveću, ali su voleli ove ukusne i pune soka trešnje. Ostajalo je uvek i za komšijsku decu iz zgrada i solitera, koji nisu imali svoje, sem negde kod babe i dede na selu. Ljubomorno, gotovo posesivno sam branio trešnju od nasrtljivaca iz komšiluka, ne što sam im branio da jedu, već što sam se bojao da mogu u svojoj alavosti mojoj trešnji polomiti grane i tako je raniti i ozlediti. U tim malim dečjim ratovima, bio sam i dobitnik i gubitnik, sve se završavalo sa po kojom psovkom i šljagom, ali bez ikakve mržnje i osvete, sve se brzo zaboravljalo i svi smo bili jedno u neprestanoj igri u kojoj je svako imao svoju ulogu.

U to vreme, naše domaćice, majke, babe, tetke, komšinice, volele su da u svom dvorištu uberu voće za slatko i sokove, a onda da se zajedno okupe uz kafu, čiste voće i kuvaju ga i prave slatko, džemove sirupe i sokove. Tu su bili i obavezno, besprekorno čiste flaše i tegle, koje kad se napune skladištene su u hlad špajza, ili u hladnim podrumima. Ovo je bila i određena privilegija u odnosu na one koji su živeli u zgradama i soliterima, nisu imali svoje voće i kupovali su ga na pijaci, ili vikendom donosili iz rodnih sela sa imanja ostarelih roditelja i rođaka.

S proleća strepeo sam da slana „ne obere“ pre vremena ucvetalu trešnju. Leti sam uživao u rana jutra u zujanju pčela i čavrljanju ptica, šćućuren ispod stabla, ili negde visoko na njemu na nekoj grani berući zrele trešnje.
Onda je došlo vreme kad je letnja oluja u svom piru ranila već ostarelu trešnju, gotovo polovina stabla se odlomilo, mada je drvo i to za neko vreme prebolelo, a i to ne zadugo. Dece, a ni onih spremnih i veštih da se po plodove veru sve više u vis nije bilo, pa je trešnja sva u smoli, koja je kapala sa stabla, k’o suze za prošlim boljim i srećnijim danima morala biti posečena. Jedne zime, veoma hladne i gladne u kasne i puste sate grejalo me moje trešnjevo drvo.

Možda je ova priča setna, ali ima jedna koja ima u sebi sve što ima i ova, ali ima i još i nešto drugo, nadu.

Naime u Trnavskoj ulici pored voćki u privatnim dvorištima, bilo je i jedno rodno drvo, stari dud, koji nije pripadao nikom, tačnije pripadao je deci iz celog kraja, ne samo naše ulice, već i onoj iz okolnih ulica, svih zgrada i solitera u blizini, a dolazili su nam u goste, zbog duda i oni iz udaljenijih delova grada. Bilo je tu i predškolaca, osnovaca najviše, ali i onih koji su išli u srednju šklu i koji nisu još raščistili sa navikama iz detinjstva. Drvo je bilo na ledini, malom brdašcu, gde je nekad bila međa između imanja mog dede Ljuba i komšije Vlasta baštovana i njegove žene Lene. Na nekad Vlastovoj strani, šezdesetih godina nakon velike poplave, nikle su barake za nužni smeštaj radnika“Slobode“i Železnice, za one koji su ostali bez svojih domova. Barake su ostale tu i dan danas. Drvo je bilo staro, rapave debele kore, zgodne da se mališani lakše uspentraju na njega. Niko nije znao, da li je drvo sa namerom nekad zasađeno, ili samoniklo, a sa vremenom i ljudima koji su otišli, nestala je i mogućnost na odgovor. Stablo je bilo šuplje, kroz rupu se moglo lakše do prvih grana, a oni veštiji su išli baš visoko i imali pregled i dobru osmatračnicu na čitav kraj. U junu kad stignu, slatke, crne dudinje, od kojih usne, a bogme i prsti, koža postanu modri, a majice i pantalone teško je mogo da izbeli i prašak za pranje „Crni bik“ tada kod domaćica popularan, na dudu je vrilo ko u košnici. U to vreme gotovo svi su imali kod kuće pune činije sezonskog voća, ali ništa se nije moglo meriti sa srećom i zadovoljstvom, druženje, koje se moglo doživeti samo na starom dudu.

Dud je služio i za skrivanje kad se igralo žmurke, ali ponekad i za skrivanje od roditelja. Pentranje po drveću se učilo baš tu, na dudu. Grane su bile čvrste, ne pamtim da je ikad iko sa drveta pao. Prava komuna na drvetu, dud je uvek rađao dovoljno za sve i za one koji se tu zadrže kratko i za one koji tu „vise“ čitav bogovetni dan. Tu se zaboravljalo na drugo voće i ono kod kuće, ništa se nije moglo uporediti sa onim osećajem slobode, kad se uzpentraš na dud i navališ da jedeš. Grdili su kod kuće, pretili, bilo je suza, ponekad batina, alu svi, baš svi su ponovo išli na dud i dečaci i devojčice, a sreći nije bilo kraja.

A onda kako to uvek biva, kad je napravljen vrtić, nekom dušebrižniku je palo na pamet da drvo poseče i brdašce na kom je drvo bilo ostavi pusto. Ali ne lezi vraže, vremenom, na gotovo istom mestu je iznikao nov dud. Već se razgranao i raširio, rupu nema, ali ima dece još. Da li će njima značiti ono što je nama, na slobodnoj, našoj zajedničkoj teritoriji to ne znam, mada na neki starački način slutim da neće.

Tekst i foto: Dušan Darijević

Ostavite odgovor

Komentari objavljeni na portalu PressLider nisu stav vlasnika, niti redakcije portala. Molimo Vas da prilikom komentarisanja tekstova ne koristite govor mržnje, pretnje, psovke, kao ni uvrede na verskoj, nacionalnoj, rasnoj ili polnoj osnovi. Zabranjeno je postavljanje reklamnih linkova, kao i pornografskog i politički ekstremnog sadržaja. Redakcija PressLider zadržava pravo da ne objavi komentare neprimerenog sadržaja, kao i one koji sadrže osvrt na nečiji privatan život i ličnost.

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.