U planine po udisaj zdravlja

Užice. – Od davnina se kod nas, dok niko nije slutio da će naići pošast zvana korona, po zdravlje išlo u planine. Gde se šeta, bolje spava i lakše diše, jer tamo “nema zime“.

Lepote planine Tare, foto: Nenad Marić

Oporavka na planinama zapadne Srbije u davnim vremenima prvi su nalazili imućniji. Potom krenuše masovni dolasci planinara, đaka i studenata, prvih turista na mirisna prostranstva Zlatibora, Tare, Zlatara.

“Plućima Srbije“ zovu šumovitu Taru, a na njenim Kaluđerskim Barama još je u 19. veku bila drumska mehana s dobrom hranom i sobama pristojnim za to doba. Pominje se i danas da je pisac Milovan Glišić, boraveći u konacima manastira Rača, na Tari tražio leka za svoja obolela pluća.

O onome što je potom usledilo, na osoben način piše Dragan R. Filipović u svojoj zanimljivoj knjizi “Pecajući starom prugom od Užica do Višegrada“:

– Tih godina iz zapadnih zemalja studenti su donosili učenja o zdravom životu, fizičkoj spremnosti i dobrom uticaju boravka u prirodi na čoveka. Užičko planinarsko društvo štampalo je 1912. knjižicu dr Remiša “Uticaj planinske klime na čovečiji organizam“, u prevodu sa nemačkog nastavničkog pripravnika Užičke gimnazije Dušana Bogosavljevića. Imala je neverovatan uticaj među školovanim svetom, đacima i studentima, može se mirno reći da je direktan uzrok odavanja Užičana zdravom životu.

Filipović tu izdvaja užičkog gimnazijskog profesora Milana Popovića (živeo preko 90 godina) koji je đake redovno vodio po okolnim planinama. Popović je smatrao da su Kremna idealna za planinarske aktivnosti. – Uz blagoslov škole, roditelja i društvenih organizacija, što je odavno skoro nemoguće postići, u specijalni teretni vagon pakovao je i više od 50 đaka. Na podu ovsena slama, kroz male prozorčiće pozdrav suncu. Smeštao ih je u kremansku školu, o devojčicama se starala njegova supruga Rada.

I tu svakog dana kupanje u hladnjikavim vodotokovima, najčešće na Konjskoj reci, pa u planinarsku šetnju do Tare ili Šargana. – Hranu su roditelji slali “ćirom“, a i oni su dolazili, naravno vodeći računa da ne obrukaju svoje potomke pred celim kolektivom – beleži autor, uz ovovremeno pitanje: da li je danas moguće zamisliti kako bi izgledalo kada bi se na nekom nadležnom mestu predložio spartanski odmor đaka.

Planina Tara, foto: Nenad Maric

Taj zaljubljenik u prirodu profesor Popović bio je i u svojim penzionerskim danima očuvanog zdravlja, uvek aktivan. – Ogroman je broj Užičana koji su ga sledili na pešačenjima Tarom, neki i danas rado pričaju anegdote s tih pustolovina. Kažu da je bio inspiracija za likove rasejanih profesora u nekim filmovima i TV serijama. Kremanci, upamtite onu o zimi u vašem selu polovinom prošlog veka, profesora koji je ispred kafane ostavio “fiću“ da radi dok popije čaj, pa kad su putnici iz “Raketinog“ autobusa poskakali da nastave put za Užice, ugurao se s njima i otputovao – piše Filipović, dodajući svojom simbolikom: – Taj “fića“, prijatelji dragi, i danas prede u Kremnima; dajte mu goriva, ulja i vode, ne dajte da se ugasi. Dok on radi, ima nade.

Bila su to vremena otkrivanja novog i onog iznova otkrivanog, kao ova, zaključuje pisac, pominjući i nekadašnje Društvo riklijanera: toliko vernih planinama, čistom vazduhu, šetnjama, vodenim kupkama da su se posvećeno držali svog učenja kako je takav način života efikasniji od lečenja bolesti lekovima. Preterano ili ne, nesporna je stvar da boravak u planinama u svim vremenima godi narodnom zdravlju.

(Objavila “Politika“ autor Branko Pejović)

Ostavite odgovor

Komentari objavljeni na portalu PressLider nisu stav vlasnika, niti redakcije portala. Molimo Vas da prilikom komentarisanja tekstova ne koristite govor mržnje, pretnje, psovke, kao ni uvrede na verskoj, nacionalnoj, rasnoj ili polnoj osnovi. Zabranjeno je postavljanje reklamnih linkova, kao i pornografskog i politički ekstremnog sadržaja. Redakcija PressLider zadržava pravo da ne objavi komentare neprimerenog sadržaja, kao i one koji sadrže osvrt na nečiji privatan život i ličnost.

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.