Najradosniji hrišćanski praznik, slavimo DAN rođenja Isusa Hrista
Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici proslaviće danas Božić– dan Rođenja Isusa Hrista.
U času rođenja Spasitelja, koji je na ovaj svet došao radi spasenja celog ljudskog roda od greha i večne pogibelji, zvezda je obasjala Vitlejemsku pećinu, a na nebu su anđeli zapevali “Slava Bogu na visini i na zemlji mir, među ljudima dobra volja”.
„Došlo je vreme da Spasitelj dođe u ovaj svet. Po Mihejevu proroštvu Spasitelj je trebalo da se rodi u Vitlejemu, mestu rođenja cara Davida, a Deva Marija živela je u to vreme daleko od Vitlejema, u Nazaretu. I evo Gospod učini da je Deva Marija morala ići u Vitlejem.
Rimski ćesar Avgust zapovedi da se izvrši popis ljudstva, zbog čega je svaki Judejac bio dužan da ide u grad, iz koga su bili njegovi pretci. Izvršujući carsku zapovest, Josif i Marija pođoše u Vitlejem. Ali kad su onamo prispeli, sva su mesta u gostionici bila već zauzeta, i oni su po nevolji morali zanoćiti u pećini, kuda su pastiri uterivali stado u vreme nepogode. Nastade noć. Vreme beše lepo, pa zato pastiri sa stadima ostadoše na polju i nisu uznemiravali umorne putnike.
Deva Marija rodi Sina, Emanuila, koji je bio ne samo čovek, nego u isto vreme i Bog, rodio se Bogočovek! Deva Marija povi Božansko Dete i metnu ga u Jasle. Vitlejemski pastiri pođoše u pećinu, ugledaše tamo u jaslama povijeno dete i pokloniše Mu se kao Bogu. Zatim se detetu pokloniše Mudraci i darivaše Ga zlatom, tamjanom i smirnom.“
Kod Srba Božić je praznik sa dosta običaja i njegova proslava počinje odlaskom na jutarnju liturgiju, na kojoj vernici koji su postili Božićni post pristupaju Svetoj tajni pričešća. Smisao posta nije samo uzimanje posne hrane, već pružanje hrišćanske ljubavi i dobrote svim ljudima. Najveći domet svakog hrišćanina jeste da post postane način života.
Nakon liturgije, ukućani se okupe oko božićne trpeze, pomole se Gospodu, a zatim pevajući tropar “Roždestvo tvoje Hriste Bože naš”, okreću i lome česnicu. Veruje se da će onome u čijem delu česnice bude novčić naredna godina biti posebno srećna. Kome zapadne zrno žita, imaće rodnu godinu, a komadić badnjaka znači mir, blagostanje, napredak u porodici.
Božić je porodični praznik, taj dan se ne ide u posete, sa izuzetkom položajnika – muške osobe, obično je to kum, komšija ili porodični prijatelj, koji dolazi u kuću slavljenika i prvi čestita Božić. Položajnik predstavlja mudrace koji su pratili zvezdu sa Istoka i došli na poklonjenje novorođenom Hristu. Položajnik je važan i drag gost jer se smatra da donosi u kuću veliku sreću za celu nastupajuću godinu. Domaćica ga daruje prikladnim poklonom i posluženjem. Položajnik grančicom od Badnjaka raspiruje vatru i blagosilja sav živalj, i ljude i stoku.
Božić je praznik rađanja novog života, praznik dece i detinjstva, kao i roditelja, što objašnjava smisao verskih obreda i prelepih narodnih običaja čiji je osnovni cilj uznošenje molitvi Bogu da sačuva i uveća porodicu i imetak domaćina.
Od Božića, pa do Bogojavljenja (19. januara) Srbi se pozdravljaju rečima “Hristos se rodi” i otpozdravljaju “Vaistinu se rodi”.
Božić je, tumači crkva, najradosniji i svenarodni porodični praznik, jer tada je u Vitlejemu judejskom rođen Isus Hristos, po hrišćanskom verovanju Spasitelj sveta. Njegovim rođenjem započela je i hrišćanska era.
Božić za pravoslavne Srbe, Ruse i pripadnike Jerusalimske patrijaršije počinje tačno u ponoć između 6. i 7. januara, oglašavanjem crkvenih zvona, pojanjem božićnih pesama i prvim bogosluženjem.
Na Badnje veče, noć pred Božić peče se pečenica za sutrašnji praznik.
Tokom noći se pazilo kad će badnjak da pregori. Nekada su svi ukućani ostajali budni dok badnjak ne pregori, a kasnije je samo jedan muškarac ostajao da bdi.
Prema običaju, onaj ko se tokom godine sa nekim zavadio, na Badnji dan sa njim treba da se pomiri.
U današnjim, urbanim uslovima se proslava Badnjeg dana izvodi u donekle promenjenom i prilagođenom obliku.
U nemogućnosti seče badnjaka u šumi i spaljivanja na ognjištu sačuvane su neke druge osobenosti ovog dana, a to je posna ali bogata trpeza, kupljeni badnjak u obliku par hrastovih grančica i nešto slame (negde se doda i grana drena) uvezanih crvenom vrpcom.
Posvećenost ognjištu se ogleda u okupljanju cele porodice za trpezom.
Ranije se večeralo na slami na kućnom podu, pa se zato i danas, ispod stola za kojim se večera, stavi malo slame i grančica badnjaka.
Postoji verovanje da je dobro za Božić započeti neki posao, jer bi ukućani i domaćinstvo bili napredni i bogati tokom čitave godine. Započinjanje posla bilo je simbolično, a posebno se počinjao posao koji prethodne godine nije išao od ruke ne bi li od Božića krenulo na bolje.
Ne valja bos ići po slami, jer će ukućane boleti noge, zato se odmah posle izuvanja navlače čarape na noge. U nekim delovima Srbije verovalo se da će mladić i devojka koji prespavaju na božićnoj slami tu noć sanjati osobu s kojom će se venčati.
Na Badnji dan se ništa ne pozajmljuje iz kuće, a ako je šta ranije pozajmljeno, to se traži natrag, jer se ne valja da ono što pripada kući bude van nje na Božić.
Na Badnji dan i Božić ne valja da se vatra na ognjištu raspiruje duvanjem, da vetar ne bi otresao pšenicu i da se stoka ne nadima od trave. Umesto duvanja, vatra se raspiruje lisnatim granama.
Kada ukućani odu na spavanje, baba ili neka druga starija žena zabode nož u vrata iznutra ili stavi glogov kolac iza vata i na njega obesi malo luka da bi se ukućani sačuvali od uroka, veštica i nečistih sila.
Na Božić se ne valja se ni sa kim svađati jer će ljude cele godine terati baksuz. Na Kosovu se verovalo da devojka koja ne može da se uda treba na Mali Božić da prenoći u tuđoj kući, pa će odmah biti isprošena.
Pravoslavna nauka