Arhiv tesan za sva propala preduzeća
Užice – U užički Istorijski arhiv već godinama, pa i sada, stiže dokumentacija propalih preduzeća iz ovog regiona. Kad firma koja grca u dugovima dopadne stečaja i bude likvidirana, pisani tragovi njenog postojanja postaju arhivska građa. Nekadašnje poslovno ime i ugled, izvor prihoda za mnoge porodice, podaci o tome kako se radilo i sticalo, pregaženi vremenom i interesima, odlaze u istoriju i arhivski depo.
Toliko je ovde firmi platilo surov danak neuspešnim privatizacijama da je savremena zgrada arhiva u Užicu postala tesna da primi sve pristiglo iz 10 opština, pa je novi prostor napuštene kasarne ovih dana prihvaćen kao spasonosno rešenje za odlaganje te dokumentacije. U periodu od 2004. do 2014. godine, kažu ovde, u užičkom arhivu su napravljena 103 fonda dokumenata propalih preduzeća, poslednjih godina još dvadesetak novih.
O tome verno svedoči izložba „Ad akta“ autora Željka Markovića, prvi put predstavljena pre neku godinu u Užicu, koja upravo stiže u Požegu: u sklopu programa obeležavanja Dana te opštine biće otvorena u požeškoj galeriji od 4. do 22. aprila. To je prikaz našeg vremena iz privredno-arhivskog ugla, slika sudbina firmi koje se u tranziciji nisu snašle ili su, jednostavno, bile predodređene da nestanu.
Podsećajući u tekstu koji prati izložbu „Ad akta“ na industrijski bum ovog kraja šezdesetih i sedamdesetih godina kada je za dve decenije otvoreno 17.450 novih radnih mesta, Željko Marković potom brojkama sumira ono što je promena vlasništva ovde uradila.
– Uoči privatizacije u Zlatiborskom okrugu bilo je zaposleno 110.000 radnika, a 2012. taj broj je spao na 57.625. Od nekadašnjih 56.300 industrijskih radnika, ostaje njih 13.977. Od nekadašnjih 17.500 zaposlenih u proizvodnji u Užicu ostalo je svega 4.600 (koliko ih je nekada radilo samo u „Prvom partizanu“). U Novoj Varoši skoro da je izvršena deindustrijalizacija, jer u tom mestu radi svega 400 zaposlenih u proizvodnji – navodi Marković i nastavlja:
– Stečaja su minulih godina dopale fabrike kao što su „Froteks“ (svojevremeno 2.200 radnika), „Fasau“ (1.100), „Ljubiša Miodragović“(3.700), GP „Zlatibor“, „Kotroman“, „Raketa“ i druge sa velikim brojem zaposlenih. Ovakvo stanje u privredi uticalo je i na demografsku sliku Zlatiborskog okruga, pa je od 2002. do 2011. broj stanovnika smanjen za 28.477, što znači da je nestala cela opština veličine Bajine Bašte.
Užički arhiv je poslednjih godina preduzeo niz aktivnosti da primi i zaštiti tu uglavnom nesređenu i rasutu dokumentaciju. Stvorio je fondove, jer se primljena arhiva meri stotinama metara. A ovo vreme, kako kaže Željko Marković koji je direktor Istorijskog arhiva, potvrđuje da taj posao nije bio uzaludan:
– Stiglo nam je preko 1.000 zahteva za korišćenje ove arhivske građe, koji se najviše tiču radnog staža i nekadašnjih zarada zaposlenih u tim bivšim preduzećima. To znači da ova dokumentacija nije mrtvo slovo na papiru, već operativna, i sada korisna građa – zaključuje Marković.
Politika / Branko Pejović