Da se ne zaboravi zlatiborsko selo

Svetske metropole, avenije, nebodere neki kod nas poznaju kao svoj džep. A znamo li kako izgleda naše seosko domaćinstvo iz 19. veka: autentična kuća brvnara, vajat,ambar, uljanik, mišana, čobanski kućer…Kakve su nam bile građevine, navike, porodični život, zanimanja predaka? Najbolji pogled u tu prošlost i bogatu tradiciju već četiri decenije nudi Muzej na otvorenom “Staro selo“ u Sirogojnu.

Za neupućene – a malo ih je, jer je milione posetilaca do sada ugostio ovaj muzej – do Sirogojna se dolazi putem od Užica ili sa Zlatibora. Pa iz centra “sela pletilja“ stazom pored seoske crkve Svetih apostola Petra i Pavla (iz 18.veka) kroz borovu šumicu stiže pred “Staro selo“. Najednom, tu se otvara vidik na neobično naselje ograđeno pletenom ogradom, mnoštvo davnašnjih zdanja različite namene, nalik putovanju kroz vreme. Na tih oko pet hektara s kraja sedamdesetih i početkom osamdesetih prenete su i po rekonstrukciji postavljene retke sačuvane drvene kuće i pomoćni objekti iz udaljenih zlatiborskih sela. Da se generacije iz Srbije i sveta upoznaju s našim narodnim graditeljstvom i zaboravljenim načinom seoskog života.
Ostaje upamćeno da su za početak rada ovog muzeja 1980. godine posebno zaslužne kreatorka svetskog uspeha “sirogojno“ džempera Dobrila Smiljanić i njena saradnica etnolog Bosa Rosić. Na njihovu inicijativu, po projektu Ranka Findrika i u saradnji sa republičkim institucijama, iz zabačenog Zlatibora počelo je prenošenje starinskih kuća i strpljivo obnavljanje rukom narodnih majstora.

Bosa Rosić, jedna od autora projekta, seća se da su tada formirane ekipe starih drvodelja da rasklapaju i ponovo sklapaju te dotrajale objekte:

– Mislili smo, recimo, da se stara zlatiborska kuća brvnara gradi od temelja, najpre kameni podrum, pa na njega brvna. Ali kad god tako uradimo, nikako mera nije mogla da se uklopi. Tek kasnije, pošto smo od jednog seljaka u Kruščici slučajno saznali da se uvek prvo radi drveni deo a tek onda ispod njega zida podrum, jer je lakše zid udesiti prema brvnima nego brvna prema zidu, postigli smo željeno.

Zasjala su potom u muzeju ova zdanja punim sjajem i u savršenom skladu, vatre su ponovo upaljene na starim ognjištima. Mesto za sebe u “Starom selu“ našle su ne samo drvene građevine (kuće, zgrade, kolibe, salaši i drugo), već i starinska kola, kreveti, trpeze, naćvari, posuđe, odeća, pokrivke…

Oživeli su ovde i običaji, vekovni zanati, davnašnja jela u krčmi “Starog sela“, zaboravljene pesme. Jedinstveni muzej, ponos države koja ga je proglasila ustanovom kulture od nacionalnog značaja, zatim je i stručnjake kustose okupio, niz sadržaja organizovao, te ustanova od ugleda i član asocijacije srodnih muzeja Evrope postao. Zahvaljujući postignutom i mnogim originalnim programima koje sprovode zaposleni, 2014. je stigao i do nominacije za evropski muzej godine.

 Ime “Staro selo“ od babe Ljubinke
Kad se stvarao etno muzej “Staro selo“ nastalo je i ovo njegovo ime. Slučajno, iz narodnih usta, seća se toga Bosa Rosić: – Čuvala neka baba Ljubinka decu jednog našeg kolege, a deca ko deca, bila nemirna i svaki čas eto ih kod majstora u etno parku. Pitam ja jednom Ljubinku gde su joj deca. A onda odgovara: Eno ih u ovom tvom starom selu. Ubrzo potom, po proglašenju muzeja spomenikom od izuzetnog značaja, dopade nam se to ime i odlučismo da se zove baš ovako: “Staro selo“.

Šta se u ovo vreme može videti u Muzeju “Staro selo“, u kome je sada oko 50 raznovrsnih objekata? Središte je stalna muzejska postavka, gde su autentično i celovito predstavljena dva nekadašnja domaćinstva, privredni deo, čobanski stan, zanatske radionice… Ono što je mnogočlanoj seoskoj porodici (porodičnoj zadruzi) u 19. i s početka 20. veka bilo potrebno za život u ovim posnim brdskim predelima.

Kad se stupi u prvo domaćinstvo, u okućnici pažnju privlači zlatiborska dvodelna kuća sa visokim krovom na četiri vode. U kući su prostorije, ognjište, nameštaj i pokućstvo kao u davnoj prošlosti. Uz ovaj glavni objekat su zgrade-vajati u kojima su spavali i čuvali svoje lične stvari mlađi bračni parovi zadružne porodice. Tom prvom domaćinstvu pripadaju i mlekar, hlebna peć, ambar, salaš i kokošar.

Drugo domaćinstvo stalne muzejske postavke, starije po nastanku, takođe ima dvodelnu kuću i uz nju zgrade-vajate za mlađe bračne parove porodične zadruge. Naravno i mlekar bez koga stočari ne mogu, ali i dva ambara, koš sa tremom, uljanik, trap, pa i jednu nekadašnju seosku prodavnicu duvana.

Kačamak, vodnjika, jufka u muzejskoj krčmi
U kompleksu muzeja je i krčma, koja je ovde 1992. počela s radom. U duhu tradicije, naravno. U njoj gost ne može naći jela s roštilja, kao ni druga jela i pića današnjeg vremena. Ali može da pojede odličan kačamak, pite savijače, pitu od heljde, pogačice od crnog pšeničnog brašna sa kajmakom i pršutom, proju, komplet lepinju, jufku na mleku, svadbarski kupus, jagnjetinu pod crepuljom…Te da popije zdravo narodno piće vodnjiku, domaće sokove, razne čajeve od trava sa zlatiborskih livada. Krčma gostima ne oskudeva ni zimi, kad greje vatra iz kamina, ni leti kad se na tremu sedi na drvenim klupama za stolovima.

Privredni deo je izdvojen od osnovnog dvorišta, u njemu su kačara za pečenje rakije, mišana za sušenje šljiva, staja, jagnjičar i svinjac sa oborom. Čobanski stan, kakvi su se nekad pravili u planinama gde u toku leta čobani borave sa stokom, čine dve kolibe i kućer (pokretna kućica-krevet na saonicama), kulača (primitivan stočarski stan kupastog oblika), nadstrešnica i tor za stoku.

Posebnu celinu ovde čine zanatske radionice. U narodu je uvek bilo nadarenih pojedinaca umešnih u zanatima i zanimanjima, preko potrebnim da se i ovde, daleko od varoških trgovina i dućana, zadovolje osnovne životne potrebe. Najčešće su drvo obrađivali, a najumešniji neimari kuće gradili. Neki su pravili posude, korpe, alatke, pamte se dobri kačari, kolari, čuturaši, grnčari, terzije, opančari…Ove zanatske radionice sećaju na to vreme i majstorska znanja, a muzej svake godine ovde organizuje Vašar starih zanata.

U novije doba zub vremena je ipak učinio svoje, pa je bilo potrebno da se prepokrije jedan broj zdanja “Starog sela“, jer su krovovi od drvene šindre bili ugroženi i prokišnjavali. Stupilo se u prepokrivanje uz pomoć države, tako da su od kraja 2016. do ove godine novi drveni krovovi postavljeni na 16 muzejskih objekata. Direktorka Muzeja “Staro selo“ Svetlana Ćaldović kaže za “Magazin“ da su u ovoj ustanovi uspešno realizovali sve planirane prošlogodišnje sadržaje (održana međunarodna kolonija konzervatora, restauratora i muzejskih radnika, Vašar starih zanata, festival “Svet muzike“, seminar o srpskoj nematerijalnoj kulturi sa učesnicima iz evropskih zemalja i Japana, započeta je digitalizacija kulturnog nasleđa), a muzej je u 2019. posetilo oko 50.000 posetilaca.

– Istakla bih kao značajno da je, uz našu upornost i argumente, Ministarstvo kulture prihvatilo da objavi monografiju (upravo odštampanu) o Dobrili Smiljanić, koja zaslužuje i mnogo više od toga. U 2020. planiramo nastavak radova na krovovima u “Starom selu“, prepokrivanje još šest objekata. Ova godina će biti u znaku jubileja 40 godina od postavljanja prvog objekta u muzej. Što se tiče perioda vanrednog stanja, sprovodimo ga u skladu sa preporukama Vlade Srbije, s tim što je početak relaksacije mera od 22. aprila doneo otvaranje muzeja za posetioce uz mere zaštite i delimično otvaranje objekata – kaže Svetlana Ćaldović.

(Objavljeno u “Politikinom“ dodatku “Magazinu“, autor Branko Pejović)