DVA SMO SVETA RAZLIČITA

O filmu „Toma“ režija Dragan Bjelogrlić, Zoran Lisinac, scenario Dragan Bjelogrlić, Zoran Lisinac, Nikola Pejaković, Maja Todorović

Piše Dušan Darijević

Mnogi su me pitali, oni što još nisu pogledali film „Toma“ – kakav je, valjali šta. Svima sam odgovorio kratko, isto – dobar, a evo i zašto. Posle dužeg vremena, dobili smo film kakvog nije bilo u bogatoj istoriji domaćeg filma. Biografski o velikom magu kafanske pesme i njegovom preranom odlasku među zvezde. Film o proćerdanim danima uz čašu, bez utehe i nikad dovoljno ljubavi, koja izmiče uvek, kad se čini da je tu, a nestane za čas, o prolaznosti svega, sem tuge, najvernijeg druga. Pravi bioskopski hit, a da nema veze sa kriminalom, pogađa u „tanke žice“ , a suze samo liju.

Nakon odgledanog filma, tuga, ali i radost neka pomešaju se k’o rasuta pića po kafanskom stolu i ostaje fleka na duši,koju ništa ne briše. E to, tu bol duše balkanske, te večne tuge za životom što prolazi mimo nas, za neispunjenim snovima i nadanjima koja nemaju sutra, zbog neumitnog kraja koji se bliži i zbog ljubavi što uvek izmiče, e o tome je film, a o tome je i Toma pevao u svakoj pesmi. Autori filma su to dobro osetili, prepoznali i pretvorili u filmsku priču koja traje sto čedrteset minuta, koji prosto klize i ne osećate vreme što prolazi, suze liju, duša se grči, a vama neka milina oko srca i gorko, a slatko, dva sveta različita, a opet nekako isto sve bude na kraju, ako kraja ima, a biće da ostaje tuga i bol, a ima i radosti neke, čudne. To se najbolje vidi kroz glavni narativni tok, odnos Tome i lekara Hadži Popovića, odličan ubedljiv, Petar Benčina. Doktor se opire emociji, navlači masku racionalnosti, čvrstine i nedodirljivosti, ali ga život sam uz Tominu pomoć vrati na pravu meru, početna podešavanja. Doktor uz Tomu povrati izgubljenu dušu, emociju što se u svakodnevnoj rutini zagubila, ali mu je život vraća nazad, kad je izgubio sve, nadu, ali i svoju ljubljenu. Drugi narativni tok je posvećen Silvani, Tominoj muzi i neprebolu, onoj vrsti ljubavi što žari, što boli, a za koju srce izgara. Ovaj filmski sedativ od koga misli utihnu, a duša uztrepti ima i treći narativni tok u kom su smeštene i druge Tomine ljubavi, ona prva i najača, prema Ruški Ciganki, koja Tomu pohodi i na javi i u snovima dok ga konačno ne odvede sa sobom, negde, gde će konačno i zauvek biti srećan. Tu su i bivša supruga Nada i verna Gordana, koja ostaje sa Pevačem do samog kraja. Svi se ovi narativi prepliću i smenjuju kao i godine važne za Zdravkovićev život i karijeru od one sudbinske kad su nestali i Toma i zemlja u kojoj jedino bio moguć, u kojoj je mogao da ode iz svog Pečenjevca za svojim snovima, da postane poznat, ali ne i srećan. Sa Tomom se završila jedna epoha i vreme sa više duše, ali puno bola, koji će najaviti nestanak svega onog što nam je bilo važno i od čega se nismo oporavili i dan danas.

U svemu je pogođena mera, priča neosetno klizi kroz Tomino vreme sa slutnjom o neumitnom kraju, a kraja nema sve dok pesma traje i kroz nju progovara ono večno u svakom od nas. Dert, bol, pretvara se u pesmu. Tomine pesme, ali i ostale, kao eho vremena u kom su nastale, pametno i nenametljivo su korišćene u filmu, a ona namenska, dopisana „Ponoć“ (Željko Joksimović, muzika, Predrag Živković Tozovac, tekst) sasvim je u duhu atmosfere koju fim oživljava.

Eh, glumci. Glumci u filmu zaista maestralni kako oni u glavnim ulogama, Milan Marić i Tamara Dragičević kao Silvana Armenulić, tako i mnogi u sporednim ulogama.

Filmski Toma, Milan Marić jedva je godinu dana rođen pre odlaska Pevača. Po svemu je različit od pravog Tome, izgled, stas i ako po strani ostavimo to što su ga bespotrebno nagrdili maskom i perikom da bi što više ličio na original, on se Tomi približio snagom emocije, koja izvire iz svakog gesta, a posebno pogleda, to glumačko umeće koje vaja dušu, važnije je od svake fizičke sličnosti sa likom koji tumači. Marić je svoju dušu slio sa Tominom i obrnuto, ponovo oživeo Tominu, iskrenom i pravom emocijom, glumačkim umećem bez ograda. Posebna je priča Tamara Dragičević kao Silvana, uvek svoja, jaka i ranjiva u isto vreme, bliska, a nekao nedohvatna, sa bolom u duši, sličnom Tominom, sa nekakvom slutnjom o skorom kraju. Par, doktoru Hadži Popoviću, već pominjanom Petru Benčini, koji je kontrapunkt Pevaču u svemu, ali i svojoj supruzi Ljiljani koju Zdravković prepoznaje kao srodnu dušu i posvećuje joj pesmu. Fantastična Paulina Manov kao Ljiljana, uloga života, sa puno takta i mere stvara lik žene, koja nije na smetnji nikom i ako zna da je kraj blizu, da umire od neizlečive bolesti. Sva tragičnost njene sudbine slila se u njenom tihovanju i mirenju sa sudbinom, hrabra i dostojanstvena do kraja, ali sa tugom što život prolazi, što nema vremena ni za šta sem da se gasi poput sveće u tuzi i bolesti. Velika, a mala uloga, koja se ispisuje zlatnim slovima u istoriju srpskog glumišta. Tu je čitava lepeza dobro ostvarenih uloga, Mirjana Karanović – Tomina majka, uvek drugačiji Andrija Kuzmanović kao živopisni menadžer Drda, odlična Sonja Marković kao Zdravkovićeva verna pratilja, četvrta supruga Goca i Milena Marković kao bivša ljubav Nada. Ne treba zaboraviti ni Denisa Murića u bravuroznoj epizodi – Rama, Tomin drug iz leskovačkih dana.

Film ima sitnijih nedostataka, već pomenuto preterivanje sa maskama i perikama kao nužnim zlom, nedovoljno artikulisani likovi poznatih umetnika i zvezda sa estrade, sem Lepe Lukić. Ali sve su to sitnice u odnosu na dobro kreiranu filmsku simfoniju sa dušom i večitim bolom u napaćenoj balkanskoj duši. Bravo!

PressLider