Protiv gojaznosti sa tri obroka dnevno

Zlatibor – U suprotstavljanju gojaznosti najvažnija je promena navika i životnog stila. Potrebno je povećati fizičku aktivnost i redukovati unos hrane. Ne mora tu teretana, dovoljna je lagana šetnja 15-20 minuta nekom stazicom, uz postepeno povećanje napora, dok se blago ne oznojite. Taj blagi znoj na kraju znak je da ste postigli zaista puno. Što se tiče hrane, nju treba redukovati za 500 kalorija u odnosu na dosadašnje porcije. Najčešća greška koja ljudi prave je da jedu jednom dnevno. Posle stresa na poslu dođu kući i onda pojedu sve što nađu, očiste frižider. To ne valja, treba da imaju tri obroka: doručkuju ujutru, za ručak jedu manje, a uveče za obrok jedu najmanje. Tri obroka, količinski manja.

Ove reči akademika prof. dr Dragana Micića, predsedavajućeg simpozijuma “Gojaznost je bolest“ koji je u protekla dva dana održan u Specijalnoj bolnici “Čigota“ na Zlatiboru, njegova su poruka široj javnosti povodom sve većeg broja gojaznih osoba i prevencije koju treba preduzeti. Na otvaranju tog skupa, koji su organizovali Endokrinološka sekcija Srpskog lekarskog društva i Srpsko udruženje za proučavanje gojaznosti, pored Micića govorili su i akademik prof. dr Nebojša Lalić (“Gojaznost i dijabetes“) te prof. dr Mirjana Šumarac Dumanović (“Da li je gojaznost bolest“), a tokom drugog dana predstavljeno je više stručnih radova.

Akademik Micić podsetio je da su na lanjskom skupu “Epidemija gojaznosti i Srbija“ izneti podaci Instituta “Batut“ prema kojima u poslednjih 10 godina imamo porast gojaznosti i neuspeh da zaustavimo tu epidemiju. – Povodom Svetskog dana borbe protiv gojaznosti 11. oktobra, od Svetske federacije za gojaznost dobili smo liflet s podacima koliko košta lečenje gojaznosti u Srbiji u milionima dolara, a koliko prevencija. Odnosi su oko 40 puta manji, federacija insistira da je pametnije ulagati novac u prevenciju gojaznosti nego lečiti posledice – napominje endokrinolog Dragan Micić.

U izlaganju na skupu u “Čigoti“ on je detaljnije govorio o primeni lekova za lečenje gojaznosti kod bolesnika sa dijabetesom tipa 2, pominjući dva leka koja se i kod nas primenjuju, te da se još dva trenutno nalaze u procesu registracije. S tim što, naglašava, nisu svi bolesnici za lekove. Većina terapijskih postupaka bazira se na primeni dijete i povećanja fizičke aktivnosti, a samo mali broj bolesnika koji ne reaguju na to može da bude potpomognut lekovima.

-Lekovi se primenjuju zato što posledice gojaznosti mogu da budu fatalne: može doći do pojave infarkta, teškog dijabetesa, šloga. Ljudi to najčešće ne shvataju. Imam puno takozvanih povratnika: počnete lepo, savetujete ga, on prihvati. Šest meseci to fantastično ide, smanjuju se kilogrami, imao sam i pacijenta koji je uspeo da sa 190 skine na 90 kilograma. Ali posle godinu-dve vrate se sa ponovnim dobitkom telesne težine. Zato je potrebno menjati navike i stil života – objasnio nam je akademik Micić, dodajući i ovo:

– Naša iskustva iz beogradskog Centra za lečenje gojaznosti su takva da nismo očekivali da imamo toliko teško gojaznih ljudi. Pričamo o procentima, a kada dođe čovek sa 200 kilograma, koji ima težak dijabetes, infarkt, šlog i kaže “Hoću da živim, pomozite mi“. To je jedna strašna borba. Lekovi mogu da pomognu samo određenoj grupi ljudi. Neki se čak i operišu, pa nastave da rade isto kao i pre operacije. Jednom bolesniku je rađena transplatacija jetre, čovek je bio alkoholičar. Pričali smo mu o boljem kvalitetu života kad bude promenio jetru. On je to uradio, pa došao posle šest meseci i ja ga pitam: “Ne piješ više“. “Ma bože sačuvaj, pijem“, odgovara on. Pitam zašto. “Doktore, rekao si mi da ću imati bolji kvalitet života. Kakav je to kvalitet života kad ne pijem“.

Akademik se osvrnuo i na sredstva protiv gojaznosti koja se reklamiraju i prodaju, a nisu proverena. – Ona najčešće sadrže diuretike. Tu imate brz gubitak težine zato što gubite tečnost. Ali to je kao da kod sunđera: vi ga iscedite, a onda se on vrati u prvobitno stanje. Tako se i kilogrami brzo vrate i to je problem. Za lečenje gojaznosti jako je važna psihološka podrška. Gojaznim zato prija boravak u “Čigoti“ gde se oni druže među sobom. To je jedna vrsta psihološke priče gde oni vide koliko je ko izgubio kilograma, počinje neka vrsta takmičenja što je jako dobro. Imao sam priliku da vidim jednu ženu psihologa koja je imala oko 250 kilograma, operisana je, a javila se kao dobrovoljac da motiviše ostale. Ona nedeljno drži sastanke gde oni motivišu jedni druge da izdrže. Jer to su krize, nije jednostavno – zaključuje akademik Micić.

Politika / Branko Pejović