HONG KONG – PART I

Ekskluzivno za Press Lider „Lude priče iz Kine“, neobičan serijal priča o čudnovatim ljudima sa svih kontinenata, koje je upoznao Čačanin, Milan Lišančić na svom proputovanju kroz Kinu

Kakav je to grad! Država? Oblast? Svejedno, Hong Kong je biser. Kao klincu, bio je to sinonim za tabačine u kojima je glavnu ulogu igrao Džeki Čen. Kasnije, kao studentu istorije i istoričaru daleki Siangang (na mandarinskom) bio je pojam za kolonijalizam i britanski imperijalizam, šverc, opijum, zonu slobone trgovine i bescarinsku zonu (čitaj mešetarenje i trange-frange). Njujork Dalekog istoka (ima ozbiljnu konkurenciju u Singapuru i Šangaju), kao posetiocu ostavio mi je neizbrisiv trag kao jedno od najlepših i najživopisnijih mesta koje sam ikada video, pa makar i na slici. Tokom svog boravka u Kini, SAO Hong Kong sam posetio više od 10 puta, upoznao ga poprilično dobro i osetio u fazonu „Mogao bih ove da živim bez problema“. Ali, ovo je priča o momentu kada sam zamalo otišao u Hong Kong.

„Milane, ako ideš u Kinu idi na jug“ – bio je jedan od retkih saveta koji sam bez pogovora poslušao. Zašto? Klima, ljudi, istorija, mogućnosti za posao, blizina mora, veliki broj stranacab i moćni gradovi koji su postajali sve više otvoreniji za strance i uticaje spolja. Ali i zbog Hong Konga! Kakve sad to veze ima nisam imao pojma, ali sam ubrzo saznao. Kao specijalna administrativna oblast NR Kine (SAO), Hong Kong je…pa…specijalan. Postoji granica kao da ulazite u bilo koju drugu stranu zemlju, tamo se nalaze ambasade, konzulati, koristi se posebna valuta (HK dolar), engleski je jedan od zvaničnih jezika (pored kantonskog i manarinskog) kao i mnogi drugi aspekti koji jasno stavljaju do znanja da je to „nešto drugačije“. I tako je jedan Čačanin okusio viševekovnu krilaticu da je Hong Kong jedno o najboljih mesta na svetu za „završavanje poslova“.

Naime, državljani Srbije od nedavno mogu da putuju u Kinu bez vize kao turisti sa boravkom od 30 dana. Dakle, u Kinu ulazite lakše nego u Mađarsku, pasoš, pečat i gotovo, lagano. Međutim, da bi legalno radili u Kini treba vam radna viza koja može da se dobije samo ako ste ušli u Kinu sa takozvanom Z radnom vizom (dobija se van Kine) koja se poništava po ulasku i koja automatski znači da ste došli sa namerom da radite. E, ja je nisam imao a saznao sam da mi treba 5 dana pre isteka dozvoljenog boravka od 30 dana.

Kako sam kasno saznao za „jadac“, nisam imao vremena da izvadim vizu (moralo je da sačeka sledeći mesec – part II priče) pa sam morao da „resetujem“ onih 30 dana boravka tako što ću da izađem iz Kine i odmah da se vratim. Rešenje? Pa da, Hong Kong. Dva dana do isteka boravka skovao sam lukav plan. Sedne Milan u bus do železničke stanice, uhvatim brzi voz do Hong Konga, izađem iz Kine, napravim krug, vratim se i „nov čoek“. Samopouzdanje mi je palo veoma brzo jer sam počeo da slušam kojekakve priče o carinicima, zatvorima, kaznama, depotracijama kao da švercujem opijum. Na sve to, imao sam praistorijski telefon, bez GPS-a, mape, baterija koja traje 3 sata, dakle morao sam da se snalazim kao naši očevi i đedovi. Bio je petak. Manje od dva dana do isteka boravka. Zvoni alarm u 6 ujutru. Krećem.

„Šunde džan?“ – znači glavna stanica u distriktu Šunde i kad je vozač busa klimnuo potvrdno ušao sam i za 15ak minuta stigao. Stanica velika i jednostavna za snalaženje, kupio sam kartu do Gvandžo stanice jug, prošao kroz par skenera i za tačno 6 minuta stigao na odredište (taksiju treba 45-60 minuta autoputem za istu razdaljinu). A onda mi je stalo srce. Jedna od 5 glavnih stanica u Gvandžou učinila je aerodrom u Bg-u tako minijaturnim. Srećom sve piše i na engleskom pa sam se i pored „milion“ ljudi lako snašao da nađem „gejt“ sa vozom koji ide na Futijan stanicu u grad Šendžen (oko 17 miliona stanovnika) na samoj granici sa Hong Kongom. Kao u avionu samo na šinama. Besprekoran tajming, higijena, stjuardese (ili već kako se one u vozu zovu), komfor, ugođaj. Brzinom od preko 300km/h za 35 minuta smo bili na odredištu. Iz voza prešao sam na crvenu liniju metroa, dve stanice i bio sam na granici.

Granica je na reci koja deli Šendžen (Kinu) od poluostrva na kom se nalazi Hong Kong. Prelazi se ogromni granični stakleni most koji me je vodio do administrativne granice. Nije bio problem kako ću da uđem u Hong Kong (za državljane Srbije ne treba viza za 14 dana boravka) nego kako ću odmah da se vratim, ipak je sumnjivo. Pratio sam putokaze. Skreni ovde, prođi tuda, obiđi „tamo-vamo“, „Welcome to Hong Kong!“. Super. I šta sada?

Znao sam da moram da „napravim krug“. Dakle, da uđem u HK i odmah da se vratim u Kinu. Ali gde, kako, kuda? Ništa mi nije bilo jasno. Imao sam malo novca, pasoš, praistorijski telefon i nekakvu mapu HK metroa. Zvanično sam bio u SAO HK ali zapravo sve što sam video bilo je podzemlje sa morem ljudi koji su hitali ka podzemnoj železnici. Nisam znao šta da radim pa sam seo na stolicu da „iskuliram“. Onako „izgubljenom“ i pomalo uplašenom Čačaninu prišao je jedan stariji gospodin koji je bio u društvu supruge i tri ćerke i pitao treba li mi pomoć. Rekao sam – „Da, hoću nazad u Kinu!“. Nakon kraćeg razgovora saznao sam da je porodica iz Bostona i da su redovni posetioci Hong Konga. „Matori“ mi je pokazao jedne stepenice „na dole“ u samom ćošku ogromnog hola u kome smo se nalazili i rekao mi – „Tamo je Kina!“

Ponovo sam se našao na onom staklenom mostu nervozno iščekujući reakciju kineskih carinika nakon samo sat vremena pošto sam napustio Kinu. Bezličan pogled, pečat, „Welcome to China“.

Otišao sam na pivo.

Autor: Milan Lišančić    

Ostavite odgovor

Komentari objavljeni na portalu PressLider nisu stav vlasnika, niti redakcije portala. Molimo Vas da prilikom komentarisanja tekstova ne koristite govor mržnje, pretnje, psovke, kao ni uvrede na verskoj, nacionalnoj, rasnoj ili polnoj osnovi. Zabranjeno je postavljanje reklamnih linkova, kao i pornografskog i politički ekstremnog sadržaja. Redakcija PressLider zadržava pravo da ne objavi komentare neprimerenog sadržaja, kao i one koji sadrže osvrt na nečiji privatan život i ličnost.

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.