Iz grada u selo zbog odrastanja dece

Supružnici Pavlović s troje dece život u Beogradu zamenili seoskim u Sirogojnu i nisu se pokajali

Sirogojno. – Ne vode mlade sa sela baš svi putevi u grad, iz njiva i livada u široke ulice i među zgrade. Ima poneki i u obrnutom smeru, kad se gradski život zameni seoskim.

Svetlosti velegrada, u kome su živeli, nisu uspele da zadrže supružnike Pavlović, Tijanu(32) i Veljka (34). Ona rodom iz Baljevca na Ibru, on iz zlatiborskog Sirogojna. Školovani, radni, željni boljeg života, u Beogradu su se upoznali, zaposlili i skućili. Troje dece dobili, na veliki grad navikli, a onda se, nenadano, selu ipak vratili.

Evo ih u Veljkovom zavičaju, porodičnom domaćinstvu Pavlovića u Sirogojnu. Žive s njegovim roditeljima, tri generacije su sada ovde zajedno. Selo lepo, uređeno, čak i vrtić ima, a i doskorašnjim Beograđanima, kažu,lepo je u selu.

– Bio sam na studijama u Beogradu i tamo upoznao Tijanu koja je došla u glavni grad da radi sa završenom Višom medicinskom školom. Dok smo bili mlađi u gradu je bilo fenomenalno: sve nadohvat ruke, sadržaji svuda, tu su i mnogi prijatelji. A onda se rodila prva ćerka, Nina koja sada ima šest godina, pa je opet išlo dobro. Ali kad je na svet došla druga Ana, pa za njom i najmlađa Lena kojoj je sada 17 meseci, već je nastala ozbiljna gužva u glavi i životu. Porodične obaveze su se namnožile, kućni prioriteti prevagnuli, druženja s prijateljima proredila – priča Veljko Pavlović i seća se problema koji su ih od grada odvraćali:

– Imali smo tamo, istina, i novca i posla, rešeno stambeno pitanje. Možda bi neko takvu situaciju samo poželeo. Ali kome poveriti da nam čuva decu dok smo na poslu, kako tu da se ne pogreši? Može li se i za nas mlade roditelje naći koji trenutak slobodnog vremena? Nama je prevashodno bilo da se i mi osećamo živima, jer tamo život melje. Ne pripadamo tome, to nije naša priroda. O povratku na selo počeli smo ozbiljno da razmišljamo.

Supruga Tijana priznaje da je Veljko bio prvi koji je pokrenuo priču o povratku na selo, u njegov zavičaj. – Nisam u početku baš bila za to. Ali pošto sam i ja odrasla na selu, zdravo odrastanje dece presudilo je da se za povratak opredelimo. Nezamenljivo je i neuporedivo odrastanje dece u selu u odnosu na grad. Opuštenije je, deca su u kući i dvorištu, povezana s prirodom. A u velegradu je to mnogo teže, nije lako pustiti ih same u park ili bilo gde. Kod odluke je, naravno, presudila i moja ljubav prema mužu – iskrena je Tijana.

Veljko dodaje da je pola života proveo u Sirogojnu, pola u Beogradu, ali se ne kaje što je opet ovde. Radi trenutno kao komercijalista u jednoj firmi za snabdevanje restorana u ovom kraju. Tijana je viša medicinska sestra, još uvek na porodiljskom bolovanju, nada se da bi mogla biti premeštena u neku ovdašnju zdravstvenu ustanovu. A Sirogojno je razvijeno selo, ima i vrtić, ambulantu, školu, firme, muzej, svraćaju i turisti.

– Sve nam je odavde na pola sata vožnje, kraće nego u Beogradu. U glavnom gradu voziš u gužvi, uz semafore, kolone, nervozu, nekad i uvrede. A ovde me ljudi pozdravljaju dok prolazim – kaže on.

U selu im oko dece pomažu Veljkovi roditelji majka Vida, zaposlena u obližnjem Muzeju “Staro selo“, i otac Blagoje, penzioner. Sve tri ćerke idu u seoski vrtić, baba i deda ih odvode, vraćaju, igraju se kod kuće s njima. Mladi supružnici imaju vremena za sebe, pa i da počnu seoski turizam. Kažu, i ovde je Zlatibor, ne samo na Kraljevoj Vodi.

Već su im prvi gosti dolazili i sada žele da prošire taj posao. Rešili su da za turiste adaptiraju staru kuću Veljkovog pradede Veljka u porodičnom domaćinstvu. Spremaju i domaće proizvode: kuvaju slatka, džemove, sokove, prave vodnjiku, zimnicu. Ima za kuću, a ostane i za prodaju. Veruju da će od tih seoskih poslova moći i da se živi, jer su sjajni rezultati ovoga što je tek u povoju.

– Imali smo jedan pokušaj da se vratimo na selo 2011. godine, kada smo dobili prvu ćerku. Međutim, nije bilo ovde mlađih bračnih parova ni male dece,Tijani je ta generacijska samoća više smetala. Sada ovde gotovo svaka kuća ima bebu, mlađe supružnike s kojima se družimo i viđamo – kazuje Veljko dodajući da im je ovde najvažnije što kad odu na posao ima neko siguran da se potpuno posveti njihovoj deci. Mogu i vikendom negde sami da odu, baba i deda su spremni da ih odmene. A u Beogradu Pavlovići nisu imali ni slobodno popodne, kamoli vikend.

Našalismo se na kraju s Tijanom da smo čuli da je na selo došla iz ljubavi prema svekrvi. Ona nam, uz osmeh, odgovori: – Da svekrva Vida i svekar Blagoje nisu ljudi na svom mestu, verovatno se ne bih ni odlučila da ovde dođem. Tri generacije su u kući, samo što spavamo u različitim sobama, a sve drugo radimo zajedno i dogovaramo se. Uspeli smo da se uklopimo, uz uzajamno poštovanje.

Politika / Branko Pejović