Ko je sahranio Sabor trubača

E to je prokletstvo pravo… kada vam je nešto ispredkuće, vi zaobilazite koliko god možete. Preskačete… lažete… okrećete glavu… ne čujete. A onda dođe vreme da sve nadoknadite. I više od toga. Dođe vreme da odete u tu Guču na Sabor trubača na par sati i ostanete tek tako tri cela dana.

image-0-02-01-7ffd980aa748117d2f0f7c5f4229453cc86628aced90a194c098b4b91bca99ee-V

Kad se spomene Guča – svako ima svoj odgovor. Od obožavanja, preko očajanja, do odricanja: volim Sabor ali nikad nisam išao; idem svake godine; Guča!? Fuj; Sabor!? Ma uvalili mi da vodim neke strance tamo…

Ne znam da li mogu da zamislim oduševljenje onih (naročito stranaca), koji su se spremali da po prvi put odu u Guču.

Njihova očekivanja, žudnje, smeštanje godišnjih odmora u tom periodu, štekanje kinte koja treba da se utroši na kupovinu sećanja na iskonski lumperaj, a sve po principu da se uživo čuje, pomiriše, oseti, troši, zabavlja i luduje. Mogućnosti (misle oni!), da se uživa u autentičnoj i neiskvarenoj narodnoj kulturi i samim tim da se upozna tradicija jednog naroda, kroz muziku i pretstavljanjem običaja, prodajom „autentičnih“ suvenira, posluživanjem iz „autentičnog“ posuđa, još „autentičnijih“ jela i naravno nezaobilaznog „autentičnog“ piva.

I STRANCI SMRDE

Ne znam šta su mislili i kako su se osećali posle čuvenog svetskog Sabora, ali uveravam vas da su se „osećali“, itekako!

Gomila razularenih stranaca, sa ogromnim rancima, raščupanih i prljavih kosa, užeglih pantalona, spremnih da danima jedu, piju, lome, da se valjaju u blatu i ponašaju onako kako ne mogu tamo odakle su došli. Konačno je kanta za smeće svuda oko njih, konačno se u toalet ide gde hoćeš, konačno mogu sadržaj iz želuca pred svima da pokažu, konačno mogu da piju na livadi, na ulici, konačno mogu da skaču i lome, a da ih niko ni popreko ne pogleda.

Nisam sigurna ni da znaju u kojoj su državi, ni na koji su Sabor došli, jer kome je to bitno?! Ni ja nisam bila sigurna gde sam se našla, da li na opštenarodnom vašaru, veselju ispod šatora ili ispred napuštenog Doma kulture. Tezge na kojima se prodaje sve od žive i nežive prirode, eliksiri za potenciju, rakija od ljubičice, pivo od raznih životinja, meso, od ko zna čega, u svim mogućim oblicima, zvuci svega i svačega i gomila dima, koji je do duše bio jedina besplatna stvar na Saboru. Šareni ringišpili i ostale okretala, koja mogu ako poželite da vas katapultiraju na Jelicu ili Avalu, sve po želji klijenata.

Konobari raspoređeni na pola metra, na silu vas uvlače u šator, gde možete da pijete i jedete koliko hoćete. Ispod šatora ponovo dim, kroz koji se naziru gologuze plesačice, igračice, starlete, kako ko voli nek izvoli, koje vrckaju i skaču po stolovima.

BREGOVIĆ – „ZAŠTITNIK“ SRPSKE TRADICIJE

Još niste ni seli, opijeni dimom, igrom, a već su oko vas dva orkestra bezubih Cigana (ups, Roma), okupanih u znoju, koji žele uporno da vam trube u uvo, dok svesno ili nesvesno prilikom izvođenja celokupnog repertoara koga čini šest stvari od Gorana Bregovića, izbacuju ogromne količine pljuvačke po vama. Ah da, pomenuti izvođač je, za neupućene, uradio najveću promociju Cigana (ponovo ja… mislim Roma) u svetu, pomenuti autor je sa Orkestrom za svadbe i sahrane, zatvorio Sabor i sahranio srpsku trubu, a ne mogu da odolim utisku sprdnje sa srpskom pesmom, igrom i tradicijom. Bregović je inače iz godine u godinu ponavlja. Nikako ne mogu da se setim kada su ciganska (hups, romska) muzika i jezik i ukrajinske podvikuše bile deo srpske kulture, ili sam nešto propustila?!

Izgleda da sam propustila, jer sam se sve vreme pitala zašto je Ekrem Jevrić najveće zvezda Guče?

POLICIJE I POLITIČARA – K’O PLEVE

Najbrojniji posetioci su bili policajci. U civilu, u uniformi, iz svih krajeva zemlje: na pet običnih, jedan policajac. Ipak treba i dnevnice zaraditi, pa gde bolje i više nego na vašaru trube. Jedino se deo srpske tradicije mogao čuti kod policajaca, u slučaju da vam pišu za prekršaj ili vas isključe iz saobraćaja, a potom saznaju ko ste, pa kažu: „Pa što brate, ne reče pre nego što si duvo, pobogu!

Nezaobilazni posetioci i konzumenti Guče su i političari, koji poručuju da Sabor treba da traje tokom cele godine, jer najbolje i najlepše predstavlja srpsku tradiciju i istoriju u svetu. Lepota, do duše jeste stvar ličnog doživljaja i opažaja, a i verovatno se ogleda u sedenju pored prasića i jagnjića koji se okreću na ražnju, dok se igračice okreću na ogromnim štiklama po kariranim stolnjacima.

Dođoh do kraja priča, a još uvek ne mogu da se setim kakve veze imaju Halid Muslimović i Esad Plavi sa dragačevskom trubom i srpskom tradicijom? Ne mogu da pronađem vezu ni sa Acom Lukasom i Cecom majčicom? Više ništa ne mogu da se setim i povežem, a da ima veze sa Saborom trubača u Guči.

Svega ima više od trube i takmičenja, koji su do duše ostali u senci poznatih estradnih zvezda, onih koji se sprdaju sa srpskom tradicijom i svih ugostitelja koji su zadovoljno otišli iz Guče, bez ijednog izdatog fiskalnog računa. Ali, o tome su svi pričali. Ja neću.

Piše: Rada Karanac

 14. avgust 2013. KolUMnista

 

Jedna misao o “Ko je sahranio Sabor trubača

  • 10. avgusta 2016. at 22:14
    Permalink

    Тужно,али истинито.

    Reply

Ostavite odgovor

Komentari objavljeni na portalu PressLider nisu stav vlasnika, niti redakcije portala. Molimo Vas da prilikom komentarisanja tekstova ne koristite govor mržnje, pretnje, psovke, kao ni uvrede na verskoj, nacionalnoj, rasnoj ili polnoj osnovi. Zabranjeno je postavljanje reklamnih linkova, kao i pornografskog i politički ekstremnog sadržaja. Redakcija PressLider zadržava pravo da ne objavi komentare neprimerenog sadržaja, kao i one koji sadrže osvrt na nečiji privatan život i ličnost.

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.