Kosjerićki han spojio epohe

Kosjerić. – Zovu ga stari han, napravljen je pre 167 godina i vremenu još odoleva. Ispred tog najpoznatijeg zdanja Kosjerića, koje je kulturno dobro, nalazi se spomenik osnivaču ovog mesta Antoniju Kosijeru.

Stari han i pred njim spomenik osnivacu Kosjerića, foto S.Jovičić

Služio je han dugo kao putnička mehana, odmorište putnika i trgovaca koji su putovali iz Dubrovnika i Bosne ka Beogradu i nazad. U ovo doba, nakon što je pre dve godine ulaganjima države obnovljen, postao je vizitorski centar od koristi turizmu i kulturi, sa stalnom izložbom o istoriji Kosjerića.

Na davne dane te varoške zgrade svedoči zapis u nedavno objavljenom osmom broju kosjerićkog časopisa “Naš trag“. Pisan izvornim govorom onog doba. Tada, “u onaj vakat kada jedino Turci mogahu imati mehane“, subaši Bećiru Langi odobrio je užički kadija da “u mestu Skrapeži može sačiniti han uz carski drum“.

Nisu se Srbi tome protivili: “Srblji ovog vilajeta, jemči ovdašnji oberknez Milisav, neće ga omesti u nameri, većma će mu, zbog dobrote, i oni k’o neimari pomoći“. Ni subaša na to nije ostao dužan Milisavu: piše da je “udovoljeno molbi subaše da sinovci oberkneza argatuju u aščinici uz namiru, poznati u celom vilajetu k’o vični tom poslu“.

Poče tako sredinom 19. veka da živi kosjerićki han “na korist i za potrebe odmora karavana, trgovaca, rabadžija, tevabija i kalauza“. Baš ovde, “jerbo prelaz preko Crnokose biva dug i naporan“. Pored putnika u hanu će se potom okupljati i “ovdašnja raja zarad ćefa, asne i dokonisanja, što će nahiji doneti i veći ubir poreza“.

“Han je imao aščinicu, vrunu, ahar, a pod produženom stre’om jasle i ćulsije za volove…Subaša imade baška odaju za odmor, mogao je on iz nje ući u gostinsku divan-sobu. Tri sobe za noćenje bile su na drugoj strani gostionice. U avliji su bila dva bunara… Na gostionicu, avliju, štalu, guvno motrile su uglavnom uvek tri delije, imali su ukrašene đorde i kubure za pojasom. Nikad nisu bili zajedno i nije se znalo od kud će izbiti“.

U hanu se dobro jelo i pilo. “Uvek je imalo kuvano: ovčetina, kupus sa steljom, grah sa pastrmom, pečena piletina, ovčetina u mleku, razne đakonije. Popare, cicvare, pite gužvare. Bilo je i onih koji su izvoljevali i dobili vruće jagnje na ražnju za astal. Pilo se vino, šira, rakija od jabuke ili kruške, šljivovice i vruće bilo je kasnije. Han je gazio vreme, menjao vlasnike i namene, ali mu je uvek ostajao duh mehane“.

Druge krčme starom hanu nisu mogle nauditi, uvek je bio jedinstven. Čak i danas kad je vizitorski centar, kako u ovom tekstu piše Branko Ostojić, ovde se u njegovim zidovima, koji dugo pamte, čuju pogodbe trgovaca i žamor noćobdija, pesma bećara, jecanje ćemaneta, svirka trube, frule i harmonike, prelamanje zvukova valcera i rokenrola…

Spajaju se u hanu razna vremena i epohe: “Iz njegovog zida šušti radio, momcima na patos padaju šubare, šajkače, šeširi, pucaju devojački jeleci, u prozorima blješti televizor, odžakom odiše loj, karbit, gas, žiži sijalica…“

(objavila “Politika“ autor Branko Pejović)

Ostavite odgovor

Komentari objavljeni na portalu PressLider nisu stav vlasnika, niti redakcije portala. Molimo Vas da prilikom komentarisanja tekstova ne koristite govor mržnje, pretnje, psovke, kao ni uvrede na verskoj, nacionalnoj, rasnoj ili polnoj osnovi. Zabranjeno je postavljanje reklamnih linkova, kao i pornografskog i politički ekstremnog sadržaja. Redakcija PressLider zadržava pravo da ne objavi komentare neprimerenog sadržaja, kao i one koji sadrže osvrt na nečiji privatan život i ličnost.

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.