NA SEMINARU U KINI

Ekskluzivno za Press Lider „Lude priče iz Kine“, neobičan serijal priča o čudnovatim ljudima sa svih kontinenata, koje je upoznao Čačanin, Milan Lišančić na svom proputovanju kroz Kinu.

„Telefon je zazvonio“ – ma ne, nije me zvao Zijo Valentino tog poznog septembarskog jutra 2019. godine, nego mi je podivljao Wechat od poruka iz firme. Jedino što sam razaznao onako bunovan jeste – SEMINAR. Pomislio sam, pa zar i ovde! Odmah su mi padali na pamet izgovori ali setio sam se gde se nalazim što je automatski isključilo bolesne babe, tetku iz Bosanske Krupe, sahrane i slave. Kada su se krmelji razišli video sam da je firma pozvala na seminar u Gvandžo sve strance zaposlene u čak pet provincija. Rekoh, ma ajde, ne može da bude loše, iako je tema seminara bila obeshrabrujuća i u fazonu mir u svetu i kako najbolje podilaziti deci bogatih Kineza. Ranac na leđa i bio sam spreman za vikend.

Šarolika je to bila skupina. Kris, Australijanac poreklom sa Fidžija i trener ragbija, Eš i Šae iz Južne Afrike, on DJ a ona bivši centarfor juniorske reprezentacije Bafane i tamnoputa Britanka Kemi (ima dečka Nikolu iz Bg-a kojeg je upoznala na Tajlandu?!). Tu je bio i ponosni Kanađanin kineskog porekla Geri Vong koji je na svakom koraku govorio da nije Kinez i da ne zna kineski (a zna), koordinator i organizator seminara, moderni „dude“ Kinez Hal i gomila stranaca iz bivšeg SSSR-a od kojih se nije znalo koji je luđi i koja je lepša (tako očigledno, zar ne?). Blesimetar je kucao skalu čim smo se skupili i znao sam da će ovaj „seminar“ biti pun pogodak.

Radni deo bio je kombinacija mlaćenja prazne slame, prosipanja iz šupljeg u prazno, ispraznih globalističkih floskula i dobrog-starog „mi smo najbolji i najlepši“. Bljak. Međutim, bio je to samo paravan. Preko 20 stranaca na jednom mestu, muškarci bradati, visoki, plećati, devojke lepe, markantne, stasite, lepršavih kosa raznih boja – a Kinezi u transu. Trči ovde, skoči ovde, popenji se tamo, namesti se ovako, deca ushićeno vilene oko nas, endorfin se osećao u vazduhu – slikanje, slikanje, slikanje. Aha, znači to je poenta, ali eto makar smo iskusili „težak život“ super modela.

Najbolji deo „seminara“ je tek usledio. Smešteni smo u hotel u delu Gvandžoa koji se zove Šamijan. Ostrvce na Bisernoj reci koje je nekada bilo mesto španske misije, sa mediteranskom kolonijalnom arhitekturom, niskim zgradama, rimokatoličkom crkvom, cvetnim alejama, antikvarnicama i suvenirnicama dok se preko reke nadvijao, poput Saurona, moderni, „oblakoderski“ Gvandžo.

Petak veče. Atmosfera „kao kod kuće“ i obližnja prodavnica podigla je nivo adrenalina nakon napornog dana. Međutim, mi Sloveni znamo da kod Sovjeta uvek zvecka staklo na 40% što je dodatno popravilo raspoloženje za predstojeći zvanični deo večeri. Restoran veličine Doma sindikata, „big boss“ kompanije JINGBO vodi na večeru a na stolu „ptičijeg mleka“. U „restoranu“ milion ljudi, do toaleta treba navigacija a u središnjem delu bio je bend koji „cepa“ kineske narodnjake. Nakon sat i po atmosfera je podsećala na nešto poput poodmakle faze prosečne srpske svadbe. Rešili smo da proglasimo fajront onog momenta kada nas je bezubi Kinez na kolenima podno benda pozvao na terevenku. Palimo.

Nezvanični deo večeri. Raštrkali smo se. Sovjeti su se vratili do parkića kod hotela dok smo mi ostali odlučili da se oprobamo u „klabingu“. Gvandžo je u poslednjih 20-ak godina postao kosmopolitski grad (naravno ni blizu Šangaju ili Hong Kongu) sa „party“ kvartovima, klubovima i ostalim tipično zapadnjačkim sadržajima masovne kulture i zabave. Nakon kratke šetnje promenadom i neizbežnog slikanja nestvarno šljaštećih mostova i oblakodera preko reke, uputili smo se u obližnji klub „London“.

Najpre su nam na ulazu tražili da platimo ulaz oko 10 evrića. Pustili smo naše koleginice da pregovaraju i nakon kraćeg ubeđivanja odustali su od „kinte“ ali su nam tražili pasoše i da prođemo kroz rigorozan pretres. Kolega Geri Vong jedini nije imao pasoš pa je pokušao da se vadi na kinesko poreklo i ušao (za trenutak je zaboravio svoju Kanadu). Unutra vri. Osam stranaca ulazi u klub i odmah dve hostese skaču i nude astal, a onda je usledio šok. Tražili su nam oko 400 EUR, bez ičega uključenog, samo da bivstvujemo oko stola. Izašli smo brže nego što smo ušli. Sumirali smo upravo doživljeno kada se najednom čuo kikot naših koleginica. Prilazi nam jedan markantni, visoki plavušan, „Nirvana“ majica, trendi frizura. Kada nam se obratio odmah sam znao – baćuška. Sa njim jedna „napucana“ Kineskinja i Afrikanka iz Zimbabvea. Odmah su počeli da agituju za klub iz kojeg smo upravo izleteli sada sa kontra ponudom. „Naručite vas osmoro piće za oko 60 evropskih novčanica i dobićete „za dž“ flašu vodke, grickalice i pomfrit“ – reče Zimbabveanka. Znali smo da su stranci u Kini poput pokretne reklame za noćni život pa nas ova drastično bolja ponuda nije mnogo iznenadila. Odbili smo. Ponovo smo se raštrkali a ja sam sa južnoafričkim parom seo u taksi i zvao kamarade Sovjete da nam sačuvaju malo krompirovog nektara. U taksiju, zvoni telefon a na vezi koleginica Ana iz Ukrajine koja veli da plavušan sada nudi besplatno piće celu noć. Nasmejali smo se i shvatili da su Sovjeti od početka bili najpametniji (sad ide ono „znao sam“). Ponovo je većina kolega bila na okupu a bilo je tek 1 sat posle ponoći. Ispostavilo se da je noć tek počela…
Subota ujutru. Seminar. Hoću kući.

autor: Milan Lišančić

Ostavite odgovor

Komentari objavljeni na portalu PressLider nisu stav vlasnika, niti redakcije portala. Molimo Vas da prilikom komentarisanja tekstova ne koristite govor mržnje, pretnje, psovke, kao ni uvrede na verskoj, nacionalnoj, rasnoj ili polnoj osnovi. Zabranjeno je postavljanje reklamnih linkova, kao i pornografskog i politički ekstremnog sadržaja. Redakcija PressLider zadržava pravo da ne objavi komentare neprimerenog sadržaja, kao i one koji sadrže osvrt na nečiji privatan život i ličnost.

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.