Narodni učitelj protiv batinanja đaka

Užice. – Biti učitelj četiri decenije s kraja 19. i početka 20. veka u selima i varošima Srbije, premeštan kojekuda od zabiti do prestonice, značilo je biti i prosvetitelj, narodni čovek, stub pismenosti i napretka otadžbine. Takav je bio život Srdana Novakovića (1862.-1945.), učitelja narodnih škola. O njemu piše nedavno objavljena memoarska knjiga “Sećanja Srdana Novakovića“, priređivača mr Maje Nikolove i dr Aleksandra Savića, u zajedničkom izdanju dva arhiva, užičkog i negotinskog.

Korice knjige o Srdanu Novakoviću

Opisuje ovaj narodni uča tadašnji život, ljude, običaje, događaje…Još od vremena kraljeva Obrenovića, promene dinastije, doba uoči ratova, svog ratnog vojevanja kada je odlikovanja stekao, života pod okupacijom, sve do posleratnih dešavanja u Kraljevini SHS. Tada društvene okolnosti nisu bile povoljne za obavljanje učiteljske dužnosti, malo je bilo i škola i učitelja. A državi potrebni pismeni ljudi, da bi je razvijali.

Srdan se opredelio za učiteljski poziv i svuda gde bi došao bavio se društvenim radom. Rođen je u okolini Užica, u toj varoši je počeo školovanje, a u Beogradu (u koji je peške došao) Učiteljsku školu završio. Na prvu službu stigao je 1885. u selo Sikole kod Negotina. Učestali premeštaji učitelja, osobito politički neposlušnih kakav je bio Srdan, tada su im bili sudbina. Iz Sikola šalju ga na službu u Ivanjicu, pa opet na istok Srbije u Prahovo, zatim Negotin i okolna mesta. Odatle sledi premeštaj u Beograd za učitelja na Paliluli. Onda ga tu 1904. politički gone i premeštaju u Niš, pa u Kumodraž, Resnik, na kraju ponovo u Beograd. Potom ratuje za otadžbinu, preživljava u okupiranoj prestonici gde dočekuje oslobođenje zemlje. Ponovo je učitelj, pa školski nadzornik u Beogradu, a u penziju ga šalju 1925. godine.

Pažnju čitaoca knjige, uz žive opise seoskog, varoškog, školskog i stranačkog života, privlače Srdanova sećanja na odnose prema đacima tog doba. “Prisustvo fizičke kazne odvraćalo je najmlađe od školovanja“, navode, uz ostalo, priređivači u predgovoru, uz napomenu da se učitelj Srdan “trudio da u nastavu uvede nove didaktičke metode, da spreči verbalizam i telesnu kaznu“.

Srdan Novaković

On je tokom svog učiteljevanja bio protiv batinanja đaka, valjda zato što je u đačkim danima sedamdesetih godina 19. veka to (u učionici sa 120 dece) na svojoj koži osetio. Tada su, piše u svojim memoarima, bile prave ježeve muke sve po programu strpati u dečju ćupu. A učilo se “naizust, papagajski“. Starovremenski učitelji nisu imali razumevanja za one koji ne mogu da upamte i za neposlušne, pa su razne kazne pucale po jadnim đacima.

“Za neznanje gospodario je ‘firgajz’, od kojeg je patila i stražnjica, pored dlanova ruku. Za ruke mera je bila prema prirodi krivice, od dva do tri ili četiri udarca, dok je po stražnjici broj udaraca rastao, od 10 pa i više. Tom prilikom bilo je veliko blagovolenje od strane učitelja ako bi udarci bili preko haljina (čakšira i košulje). Većinom se udaralo po golom telu. Da osuđenik ne bi vrdao (iskretao se) obično su ga držali za noge i glavu po dva jača đaka. Birani su i oni što batinaju“, sećao se svoje rane mladosti Novaković, pa nabrajao i ostale primenjivane kaznene mere za đake:

“Bilo je i drugih vrsta kazne, kao klečanje na pesku i zrnima kukuruza, vučenje za uši, teglenje za kosu, udaranje glave o tablu, šamarisanje, apšenje itd. Zbog ovih drakonskih kazni, za koje je teško bilo izmoliti pomilovanje, nije nikakvo čudo što se bežalo od škole, pa i po svaku cenu. Otuda je postala dečja pesma: “Zbogom školo, nisam te ni volo“…

Na tako surove metode Srdan Novaković u svom učiteljskom radu nije ni pomišljao, bio je preteča savremenih prosvetara koji rečima i strpljenjem đaku prenose znanja. Nije patio zbog silnih premeštaja u karijeri, svog žrtvovanja za narodno dobro, nedovoljno plaćenog posla. Po isteku radnog veka bio je zadovoljan svojim ličnim i profesionalnim životom:

“Za moga duga službovanja potpuno sam se odužio ne samo državi i društvu, već i crkvi pevajući za pevnicama. Moje pevanje i čitanje molitve nisu bile samo za mene, već ‘za vseh i za vsa’. To mi je dosta i za preostali penzionerski život“…

(objavila “Politika“ autor Branko Pejović)

Ostavite odgovor

Komentari objavljeni na portalu PressLider nisu stav vlasnika, niti redakcije portala. Molimo Vas da prilikom komentarisanja tekstova ne koristite govor mržnje, pretnje, psovke, kao ni uvrede na verskoj, nacionalnoj, rasnoj ili polnoj osnovi. Zabranjeno je postavljanje reklamnih linkova, kao i pornografskog i politički ekstremnog sadržaja. Redakcija PressLider zadržava pravo da ne objavi komentare neprimerenog sadržaja, kao i one koji sadrže osvrt na nečiji privatan život i ličnost.

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.