Od Tošine banje i dvorca ostale zidine

Rožanstvo – Zaklonjena od pogleda, u zavučenoj udolini na kilometar-dva od puta Rožanstvo-Sirogojno nedaleko od Stopića pećine, nalazi se nekadašnja banja i u njoj velika nezavršena građevina sa kulama nalik dvorcu. Izbija poput kakvog priviđenja, u trnju i korovu, taj neobični banjski kompleks u kome je vreme odavno stalo. Avetinjsku tišinu i usred dana ovde remeti samo šum obližnje rečice Prištavice, dok pred glavnom građevinom ove zapuštene banje snažan mlaz vode (da li i u ovo vreme lekovite) teče iz dve spojene cevi.

To je Tošina banja ili od pamtiveka banja Vapa, u kojoj je narod ovog zlatiborskog kraja vekovima tražio leka: da bolje vidi, živce da smiri, kožne bolesti da zaleči. A možda bi ova voda bila svuda čuvena da je uporni Toša Lazović iz Rožanstva do kraja sproveo u delo ono što je sedamdesetih ovde započeo i četvrt veka gradio, želeći da u zabiti napravi banjski kompleks za ponos. Ali započeto nije uspeo da završi, i mada je velike pare uložio i mnogo toga napravio, ovde su sada ruine i korov.

Do zaboravljene Tošine banje stigli smo peške pored Prištavice, zaraslom stazom (petnaestak minuta pešačenja) koja kreće iznad velike ozidane flaše primetne pored asfaltnog puta ispod Rožanstva.

Ulaz u banju je preko betonskog mosta sa metalnom ogradom, kroz polukružnu zidanu kapiju. Kod kapije je uzidana ploča: “Od 1974. do 1999. godine sve banjske objekte, novopronađeno izvorište i put za proizvodno-korisnu zadužbinu lično gradio Toša Lazović, rođen u Rožanstvu 1914. godine“.

Ima još jedna ulazna kapija, pored drutog mostića koji se, oronuo, jedva drži. Na njenom vrhu krupnim slovima je ispisano: “Izvorište lekovite vode“, a ispod “Proizvodno-korisna zadužbina Toše i Jelke Lazović“.

Kad se stupi u kompleks prvo se primeti pomenuta višespratna građevina poput dvorca od crvene fasadne cigle, koja je valjda trebalo da bude glavni smeštajni banjski objekat. Na njoj su kule i terase, u vrhu vidni natpisi “Tošina banja“, liči na nezavršeni hotel koji unutra valja opremiti. Nekad je to bilo zdanje koje je naslućivalo lepu budućnost ove banje, danas su zapuštene zidine koje, neupotrebljene, ipak odolevaju zubu vremena.

Oko kompleksa su popločane staze za šetače, kraj rečice je i neveliki bazen već sasvim prekriven muljem i žabokrečinom. Pred glavnom građevinom primetno je nekoliko ozidanih golemih flaša, da gost odmah shvati da ga ovde čeka lekovita voda. Na jednoj od njih doslovce piše: “Glavno, pravo i drevno izvorište, banja Vapa, po pričama ova voda leči devet bolesti i to: kožne bolesti, kao ekcemi, ranice, lišajevi, perut u kosi, znojenje nogu, šugu, probavne organe i nerve“.

Sada su na tim flašama suve cevi, iz njih ne teče voda, s tim što koji metar ispod izbija mlaz iz dve šire cevi. Ljudi u ovom kraju kažu da je to lekovita voda (temperatura 17 stepeni, nije slana), veruju da pogoduje zdravlju, s tim što bi njenu lekovitost sada u ovom zapuštenom prostoru svakako valjalo stručno ispitati. Kruži u selu priča da u nedovršenom banjskom kompleksu nisu rešeni ni imovinski odnosi.

U tim opustelim ruinama slučajno smo sreli dve turistkinje iz Crne Gore, jedna reče da se zove Vesna Čavor, iz Kotora je, i da se odmara na Zlatiboru. Na internetu je pročitala o lekovitosti Tošine banje, pa sa sestričinom krenula da se u to uveri. Ali kad su nabasale na zapušteno, uplašene da po žezi ne iskoči šta iz visoke trave i kamenjara, samo su pogledale oronule banjske zidine i žurno se vratile do auta parkiranog pored asfaltnog puta.

Naišao je tada i jedan meštanin, došao po vodu u Tošinu banju. To je stariji čovek Petko Pavlović iz obližnjih Nikojevića, još je davnih godina u ovu banju Vapu dovodio staru majku da leči reumu. Kaže da je Tošu Lazovića poznavao, seća se i njegovih radova na obnovi banjskog lečilišta:

– Toša je rodom iz Rožanstva i pre rata je živeo u oskudici. Prenosi se u narodu priča, ne znam da li je tačna, da je mlad otišao u Beograd i tamo radio kod nekog Jevrejina. Bio vredan i čestit, stekao gazdino poverenje. Kad su Nemci u okupaciji proganjali Jevreje poveli su i tog Tošinog gazdu. Vele da je on tada Toši ostavio sumu novca. Imao je, po toj priči, i uslov: ako se živ vrati, da mu Toša pola te sume vrati. A ako ne, onda da Toša od toga napravi nešto za dobro naroda. I zaista, Lazović je kasnije uložio priličan novac da u svom zavičaju sagradi ove banjske objekte. Stvorio je sve ovo što se ovde i sada vidi, sećam se da je jedno kratko vreme ovu lekovitu vodu flaširao i prodavao. Ali starost i smrt su ga sprečili da započeto završi. Posle Tošine smrti sve ovo je zapušteno i zaboravljeno. Ipak, poneko i sada ovde dođe, popije vodu, umije se, ispere oči, a ja je povremeno koristim zbog probave. Naravno, vodu treba ispitati, obavezno i ovu stazu urediti – kazivao nam je Petko u Tošinoj banji.

Objavila „Politika“, autor teksta Branko Pejović