Otac i sin čuvaju stari zanat

Vatra nam je u krvi. Odmalena sam znao da ću biti kovač. Odrastao sam u očevoj radionici. Doduše, više se bavim bravarijom, što je potpuno drugačiji zanat od kovačkog. Napravio sam toliko metara ograde da bih njima mogao da ogradim celo selo. I to nikada po šablonu ili kalupu. Sve ručno – ponosno će Marko Radivojević iz Dragova.

Iako se školovao za ovo zanimanje, on nije umeo ni da kali, pa je praksu sticao kraj oca Dragana, koji je tri godine bio šegrt, ali je od majstora izašao kao gotov zanatlija. Njih dvojica rade ograde, kapije, gelendere, šumske prikolice, popravljaju priključne mašine, a Marko radi i ukrase od kovanog gvožđa, stočiće i krevete.

– Oprobao sam se i u pravljenju specifičnih noževa i drago mi je da mi je to pošlo za rukom. Pravio sam noževe od takozvanog damaskusa, koji se dobija spajanjem više komada čelika. Pravio sam ih i od lanca od motorne testere. Prvo se kove, potom sjedinjava i vari na vatri kako bi se dobila celina. Na taj način se pravi i japanska katana. To sam naučio od oca, jer su na vatri nekada varili stari majstori pošto nije bilo aparata za varenje – veli Marko.

Njegov otac Dragan smatra da se svako rodi za neko zanimanje. On nije voleo školu i opredelio se za kovački zanat, jer je smatrao da je to posebna vrsta umetnosti. Svi njegovi bliži rođaci bili su metalci, pa je znao da je i on nasledio talenat.

– Osamdesetih godina prošlog veka, kada sam ja postao kovač, okivao sam šine za zaprežna kola, pravio kompletna kola, drljače, špartače, klepao sam motike, plugove i po hiljadu sekira godišnje. Danas oklepam po neku sekiru i raonik. Negdašnji poslovi su zamrli – kaže Dragan.

Najteža veresija

Nekada mu je najteže bilo da šegrtuje, a danas mu je najteža veresija, jer sa sinom radi od sedam do sedam, a u vreme poljoprivrednih radova kada se najviše kvare mašine i duže.
– Nažalost, nema veresije, ali nema ni para – setno će Dragan.

Izvor: Novosti