PIVO

Eksluzivno za PressLider novi serijal neobičnih i zanimljivih priča Milana Lišančića iz Čačka. 

Od drevne Kine preko današnjeg Irana, Iraka, starog Egipta, države Hetita, Grčke, Evrope i sveta kroz istoriju sve do Čačka. Priča o pivu je jedna beskrajna knjiga. Penušavi zlatni nektar protekao je kroz ljude u količini koja se nijednom nama poznatom merom ne može izmeriti. Možda najbolju definiciju ove tekućine dao je autor/i najstarijeg sačuvanog književnog dela Ep o Gilgamešu kada je Enkidu nakon 7 popijenih čaša piva „omekšalog srca i ozarenog lica zapevao od radosti“.

Ali ja nisam ovde da pišem istoriju piva. Svako od nas može da ispriča gomilu priča o iskustvima pre, tokom i nakon konzumacije. Ja bih voleo da stanemo i da razmislimo kako to izgleda iz njegovog ugla, šta to može da nas nauči i kako utiče na naše emocije, ponašanje i shvatanje. Ko? Pa pivo. Čovek je živ onoliko koliko mu je mašta živa. To je razlika između nas i Terminatora. E pa Švarci u toj ulozi može sve osim da mašta, voli i da pije pivo. Molim lepo. Stoga, da vidimo šta misli jedan od čovekovih najvernijih i najstarijih prijatelja.

Rekao bih da pivo može biti solidan nastavnik geografije. Pre svega nacionalne. Apatin, Čelarevo, Zaječar, Valjevo, Jagodina, Beograd i drugi toponimi sveprisutni su na rafovima širom zemlje. Realno, koji procenat Čačana je bio u npr. Apatinu. Zašto da Jagodinu upoznajemo samo preko tropskog drveća i žirafa, tu je pivo da nam pokaže kako Jagodinci shvataju hedonizam. Koliko će naših sugrađana ikada otići u Zaječar? Dovoljno je samo par puta da se čuje „ksss“ i eto nas na istoku Srbije. Tu je naravno i napredno gradivo. Pa tako neretko možemo da „skoknemo“ do Crne Gore, Makedonije i Hrvatske da naučimo nešto o Nemačkoj, Belgiji, Holandiji a naročito Češkoj. Jedne prilike u Kini sam sedeo sa prijateljem iz Belorusije i pili smo Cingtao pivo. Bio mi smešan naziv ali me je prijatelj presekao pričom da je Cingtao zapravo gradić u jednoj provinciji na severu gde se nalazi najpoznatija pivara u Kini koju su osnovali Bavarci još početkom 20. veka. Au, rekoh ja – solidan nastavnik.

Pivo je veoma često svedok raznih oblika ljudskog ponašanja a ponekad i poremećene psihe. Bili jedan glumac, veroučitelj i istoričar u parku. Lepo vreme, zapravo prelepo veče. Divna krošnja jedne lipe ugostila je pomenutu trojicu koju su bili u društvu limenih drugara iz Zaječara. Uz izuzetnu dozu uživancije i sreće raspredali su redom od situacije u gradu, zemlji, svetu, gde leži moć Amerike, o Titovim posetama Čačku, o muzičkoj sceni i lepoti „Modelsica“. Posle nekog vremena drugari iz Zaječara opuštali su moždane vijuge pa je tu bilo ozbiljnijih tema, kreativnih ideja i puno puno smeha. Ali tome je došao kraj. Pojavile su se dve prikaze, pokušaji ljudskih bića za koje smo mislili da samo žele da popričaju sa nama. Što da ne, jel tako? Međutim, jedan od tih ljudskih utvara je izvukao nešto što nam je izgledalo kao bajonet i pod pretnjom je tražio cigarete. Dali smo mu. Otišli su. Šokirani, ućutali smo se ali kompanjoni iz Zaječara su nas brzo uverili da je to samo jedna greška u sistemu koja nestaje u jednom osmehu.

Penušavi nektar je obavezni gost najrazličitijih događaja sreće, radosti i tuge. Od kampovanja preko svadbi, proslava, slava, matura, veridbi, ispraćaja (ima li ovoga još?) ali i sahrana, zadušnica i daća. Nosilac je mnogih imena koja oslikavaju privrženost, stanje uma i naklonost – vopi, vops, pivce, pipi, pipili, piksi, zlatokosa itd. Pivo je i poliglota. Razvezuje jezik na „sitna crevca“ i ponekad čini da nemoguće barijere učini mogućim.

Tokom mog boravka u Kini imao sam tu sreću da sam bio blizu Makaoa. Odlučio sam da ga posetim sa prijateljem iz Ukrajine ali sam ubrzo odustao jer on nije mogao da pređe granicu a mene je nešto mrzelo da idem sam. Što bi rekla jedna divna osoba – „Milane ne lupaj“ i posle jednog „lokalca“ ipak sam odlučio da krenem. I nisam pogrešio. Divno iskustvo i predivne ulice Makaoa upotpunila je jedna interesantna situacija. Čitavo jutro i dobar deo dana sam bio u obilasku i više nisam imao ideja gde i šta dalje. Odlučio sam da uradim ono što uvek radim a to je da kupim jedno domaće, lokalno pivo, sednem, uživam i razmislim. Ušao sam u jednu minijaturnu prodavnicu i pitao šta imaju od „lokalaca“ a prodavačica mi je pokazala na pivo koje se zove, pa – „Macao“. Sad je još trebao i dobar „štek“ i stvar je sređena. Popeo sam se u jedan park koji se nalazio na brežuljku, seo na klupu i otišao mislima u Dimenziju X. Nekoliko trenutaka kasnije pored mene prolazi starina, 70+ godina koji je prstom pokazao na pivo. Valjda da li mi se sviđa ukus?! Ja sam mu pokazao da sedne i razgovor je počeo. Pričali smo mandarinskim, kantonskim, srpskim, engleskim, kromanjonskim, znakovnim jezikom i nekako smo se sve razumeli. Nakon nekoliko minuta intezivnog razgovora shvatio sam da mi je zapravo pokazivao gde da idem dalje. Otišao sam gde mi je naznačeno i shvatio da me je uputio u deo grada gde su kafane. Pa da. Logično i hvala mu. Bilo je izvrsno.

Dakle nemamo samo mi svoje priče već i pivo ima šta da kaže pa i da pomogne. Nije ni čudo što postoji odkad postoji i civilizacija. Toliko. Terminatore jesi li ljubomoran?

Autor: Milan Lišančić