Policijska stanica 13 – Made in PRC

Ekskluzivno za PressLider „Lude priče iz Kine“, neobičan serijal priča o čudnovatim ljudima sa svih kontinenata, koje je upoznao Čačanin, Milan Lišančić na svom proputovanju kroz Kinu

Ne ovo nema veze sa filmom Džona Karpentera iz 1976. godine ali ima veze sa policijskom stanicom. Vlast i policija, ne bih o tome već malo o birokratiji. FT1P, šalteri, papiri, pečati, redovi i nerviranje sastavni je deo fizičkog i mentalnog sklopa modernog ljudskog bića. Kad smo bolesni – papir, kad se neko rodi – papir, krsti, umre, ukrade, zaradi, ubije, nagradi, završi školu, voli – papir. Ima li života van toga – ima, ali gde je pečat? Kada bi se sabrali sati provedeni u redovima moglo bi se dobiti jedno punoletstvo. Pa i pored moderne tehnologije i brzog protoka informacija taj birokratski mamut se sve više uvećava i komplikuje.

Birokratija je u svakoj zemlji ista. Masivna je, dosadna, frustrirajuća i iritirajuća ali prosto neophodna. U zemlji površine 9,6 miliona km2 i 1,4 milijarde stanovnika sa 23 provincije, 5 autonomnih regija i 2 SAR-a (Hong Kong i Makao), birokratija mora biti ogromna „pa da ti je sir ko kajmak“. E sad ide ono ALI – iako je masivna, birokratija u Kini je fleksibilnija, dostupnija i uprošćena u odnosu na našu haotično/nelogičnu šaltersku napast. Pre svega centralizovana je, dakle jednom dati podatak uvek će biti „tu“, makar se učlanjivali u biblioteku. Moderne tehnologije su iskorišćene da uproste proces. Na primer, ako ste nešto zaboravili ili mora hitno, pozovete nekoga, on slika dokument (ili pokažete ako imate u telefonu), pošaljete na Wechat i voila – završeno. Elektronsko plaćanje je dovedeno skoro do savršenstva. Jedan klik na telefonu i Wechat aplikaciji i gotovo, plaćeno ma gde se nalazili u zgradi, gradu, provinciji, državi. Rezime priče je da nema notara, besomučnog pečatiranja, menjačnice, provizija, „nemam da ti vratim kusur“, šetanja po šalterima, „dođi sutra“ i „pauza od 9:30-10h“ i ostalih gluposti koje bi trebalo da su nestale u 21. veku. Dakle, iako je birokratija sinonim za to, nema mnogo gubljenja nečega što svakom smrtniku najviše treba – vremena.

Papirologija za strance ume da bude spora i komplikovana ali u mom slučaju sve se završavalo tokom septembra za tekuću i jula za narednu radnu godinu. Nisam imao nikakvih problema, sve se završavalo prilično brzo, lako i efikasno a najviše muka bilo je oko prevoda dokumenata sa srpskog na engleski pa na kineski. Međutim, taj jedan odlazak u policuijsku stanicu za FT1P bio je najblaže rečeno komičan.

Bio je jul mesec 2019. godine, pred kraj školske godine. Stigla mi je poruka tokom časova od agencije – „Milan, ukoliko želiš da produžiš radnu vizu treba ti to, to, to i to“. Imao sam sve spremljeno od tih „to“ osim potvrde iz policije da nisam osuđivan. Pitao sam da li treba da mi to neko pošalje iz Srbije na šta mi je stigao odgovor – „Milan, pa ti si u prethodnih godinu dana bio u Kini. Potvrdu vadiš ovde“. Ok, glup sam. Pitao sam kada da idem i ko ide samnom. Stigao je ekspresan odgovor – „Milan, treba hitno. Ideš sam“.

Bio je to jedan vreli i kišoviti dan standardan za to doba godine na jugu Kine. Ne zna čovek da li je znojav ili kisne. Odjekivalo je u glavi – „Ideš sam, ideš sam….“. Iako nisam plašljiv ni sramežljiv, nervoza i temperatura je sve više rasla kada sam seo u bus 307 koji me je vozio do lokalne policijske stanice. Tokom vožnje pokušavao sam da nađem načina kako da savladamo jezičku barijeru. Znao sam da oni „ni da beknu“ engleski a moj kineski je bio na nivou šestogodišnjaka. Dobro-staro mlataranje ekstremitetima je uvek opcija ali nisam išao u kafanu već u policijsku stanicu. Stigao sam brzo i onako znojav, smrdljiv, pokisao i pod tenzijom prišao sam rampi gde me je čekao zabezeknuti portir.

Veseljak neki videlo se, portir se češao po glavi kada je video da sam solo. Stajao je u kućici siguran od kiše za razliku od mene i dao mi jedan papir sa nekakvim tabelama. Gledao me je desetak sekundi, ispružio kažiprst i pokazao mi na tri kolone koje treba da popunim rekavši – „Doi, doi, doi“ (to, to i to u prevodu). Ja nisam imao pojma šta hoće ali sam pretostavio da treba da napišem ime, broj pasoša i broj telefona (to svi traže), što sam i uradio u kolone koje mi je pokazao. Snažno se udario desnim dlanom po čelu i zaurlao – „Ooooooooooo“. Znao sam da sam nešto zeznuo ali da bi me skinuo sa grbače samo mi je pokazao da prođem.

Lokalna policijska stanica. Ma važi. Bila je veličine Doma sindikata sa ogromnim parkingom i glavnim ulazom koji jednostavno ne može da se promaši. Ušao sam pomalo bojažljivo i stao u jedan ćošak sa leve strane ogromnog hola da „snimim situaciju“. Sa moje leve strane bile su kancelarije koje su vrvele od policijskih službenika a ispred mene bio je najveći šalterski pult koji sam video u životu. Iznad pulta megalomanska zastava i grb kineske policije a sa desne strane sedelo je oko petnaestak ljudi čekajući da se na ekranu pojavi njihov redni broj. Sačekao sam da svi završe, „blejao“ u telefon i kada sam video da više niko ne čeka, krenuo u svoju misiju dobijanja potvrde.

Ali odjednom nije bilo nikoga. Pult prazan. Gledao sam naokolo i video da su se policajci skupili u jednoj kancelariji u ćošku, pokazivali prstom na mene i „umirali od smeha“. Nasmejao sam se pomalo kiselo kada mi je prišla jedna policajka u uniformi, šapki i suljajući po podu u „japankama“ (!?). Pokazala mi je da sednem i pitala – „Šta?“. Dao sam joj sve pripremljeno i gledao u plafon. Ona je nešto kucala, pričala, huktala i to je trajalo desetak minuta. Pokazala mi je desnom rukom da zovnem nekoga i shvatio sam da joj ništa nije jasno šta mi treba. Zvao sam agenciju i nakon tri minuta objašnjavanja službenica je prasnula u smeh uz neizostavno – „Ooooooooooo“. Podignutim otvorenim dlanom mi je pokazala da zna šta treba i kucanje po tastaturi je moglo da počne. Čekao sam i čekao i taman kada me je napustila nada, službenica je skočila, uzela papir, palac u „lajk“ poziciji i rekla čuveno – „OK“.

A na papiru samo dva kucana reda sa crvenim pečatom. Nadrealno. Izašao sam iz stanice sa svojom potvrdom (valjda), otpozdravio nasmejanog portira i izašao na kišu.

Prijala je. 

Autor: Milan Lišančić

Ostavite odgovor

Komentari objavljeni na portalu PressLider nisu stav vlasnika, niti redakcije portala. Molimo Vas da prilikom komentarisanja tekstova ne koristite govor mržnje, pretnje, psovke, kao ni uvrede na verskoj, nacionalnoj, rasnoj ili polnoj osnovi. Zabranjeno je postavljanje reklamnih linkova, kao i pornografskog i politički ekstremnog sadržaja. Redakcija PressLider zadržava pravo da ne objavi komentare neprimerenog sadržaja, kao i one koji sadrže osvrt na nečiji privatan život i ličnost.

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.