PRIPREMA SLAVE

Slava se u našoj kući pripremala u više faza. Naša slava je Sveti Arhangel Mihailo. Slavska hrana je mrsna, osim kad slava pada u sredu i petak.

RASPREMANJE I ČIŠĆENJE

Prva faza je podrazumevala raspremanje i detaljno čišćenje kuće nekoliko nedelja pred slavu.

Pranje i ribanje podova žutom ribaćom četkom, pranje prozora tako da se cakle, uz pomoć starih novina i krpa. Pranje svih zavesa, čišćenje paučine i prašine se podrazumevalo, kao i detaljno glancanje nameštaja da sve sija, posebno stakla na vitrini u sobi, koju smo svi zvali kujnom i u kojoj se služio slavski ručak uz slavski kolač i sveću na stolu. Tepisi su iznošeni napolje, a oblak prašine se dizao dok su majka i njena bedinerka, kako je majka u šali zvala Miladu, onisku, priprostu seljanku, koja je bila tu da pomaže, oštro udarali po njima. Podrazumeva se da je moja majka više zapinjala dok su istresali tepih praherima, jedna onim od žica, a druga praherom od pletenog pruća. Milada je zabušavala uvek kad je mogla, bila je prepredena, uvek spremna da mnogo ne zapinje i da se u svakom težem poslu izvuče što više uz česte sulude izgovore. Majka je to znala, ali joj to ipak nije uzimala za zlo, a nekako uvek je bilo da sama odradi veći deo posla. Trebao joj je neko bar kao ispomoć. Probala je ona i sa drugim ženama, ali je rezultat bio sličan ili još gori. Navikla se na Miladu kakva god da je bila.

DOLAZI POPA I DELI BOMBONE

Kad se čišćenje i raspremanje završi, onda nam dolazi pop Joviša da sveti vodicu. Popovi u to vreme nisu imali mobilne, popa svoj dolazak najavi dva-tri dana ranije preko crkvenjaka. To je bio svečan trenutak. U naninoj sobi, a kasnije sobi mojih roditelja, sve je bilo zategnuto i spremno za dolazak popa Joviše. Starinski ćilimi očišćeni, osveženi, prebačeni preko kreveta. Na natkasnama uštirkane šustikle, obrisana prašina sa uramljenih porodičnih fotografja na zidovima. Upaljeno kandilo iznad ikone. Na okruglom stolu kadionica sa pripremljenim tamjanom i žiškom, do nje okrugla posuda sa vodom u kojoj se preko leta služe voće i salata. Na posudu naslonjen bosiljak uvezan u svežanj, spreman za sveti čin. Tu je i čirak sa ostatkom slavske sveće od prošle godine. Ispod svih ovih stvari, besprekorno čist vezeni milje.

narodni.net

Sve je bilo spremno za popin dolazak. Mi ukućani, svi svečano obučeni. Pop Joviša, stari suvonjavi sveštenik, s jarećom bradicom, uvek dostojanstvenog držanja, nikad nije kasnio. Pre rata je bio katiheta u Gimnaziji. Popa nije imao mnogo kuća u našoj ulici pre nas da obiđe, svega nekoliko. Nije se tih godina mnogo slavilo u Čačku, tek po koja kuća u svakoj ulici, negde se i spremao slavski ručak, ali sveštenika nisu zvali niti ušli u crkvu. Sa posebnom radošću sam očekivao pop Jovišin dolazak. Imao je crnu kožnu tašnu, poput onih profesorskih, a u njoj pored krsta, epitrahilja i Svetog Pisma i psaltira, mnogo bombona. Voleo sam one Sombrero, valjda sa višnjom, uvijene u crne šuškave papiriće sa nacrtanim voćem i sombrerom. Bilo je tu Kiki i Negro bombona. Uvek sam ih dobijao pregršt – umeo sam pravilno da se prekrstim, a i znao sam Oče naš. Majka bi sveštenika uvek ispratatila uz koju srdačnu reč. Znali su se od ranije. Pop Joviša, tih i obrazovan čovek sa završena dva fakulteta, ratno vreme je proveo u njenom selu, što dalje od raznih vojski. Bio je seoski paroh. Sklonio se od rata koliko je mogao ili zbog nečeg drugog, ko će znati zbog čega. To majka nije znala. Valjda je mislio da će tako najpre sačuvati glavu. Možda je bio premešten voljom nadležnog episkopa, a možda je i sam tražio premeštaj. Bila su to čudna i opasna vremena. Mnogi su tad mislili da je ipak sigurnije biti na selu, nego u gradu.

Foto: Thinkstoc

Nikad se nisam kao druga deca hvatao za dugme kad vidim sveštenika, ne zbog popa Joviše i Sombrero bombona.

Kuća je bila raspremljena i očišćena i pop Joviša je bio i svetio vodicu. Bilo je vreme da se misli na slavsku pečenicu i pripremaju druge slavske đakonije.

SLAVSKA PEČENICA

Očevo zaduženje, a inače nije ih imao puno za pripremanje slave, bilo je da na stočnom pijacu odabere i kupi prase. Hranio ga je još koji dan, a onda zovne komšiju Boška koji je tu da prase zakolje i uredi ga kako treba. Kad se sve završi, prase je spremno za furunu u pekari.

Uvek je sve bilo besprekorno, ali se jedne godine desio maler. Otac je tokom godine morao da rasturi improvizovani svinjac na dnu dvorišta u kojem je na par dana zatvarao prase. U istom prostoru pred Božić boravila je i ćurka. Kupovine su se obavljale nešto ranije zbog cena koja su rasle pred same praznike. Problem je bio gde sad zatvoriti prase, a da bude sigurno, da ne pobegne i napravi neki zijan. Dugo je otac razmišljo i došao na ideju da privremeno boravište za prase bude dugo godina nekorišćeni poljski nužnik. Činilo se da je ideja dobra, nužnik je dovoljno prostran, nije bio čučavac, već sa onim sandukom za sedenje. Sve je otac, činilo se, uradio kako treba. Obezbedio je prostor i stavio čak i hranilicu za prase.

Foto: PressLider

Ali, ne lezi vraže, sve bi bilo kako treba da prase nije bilo nestašno. Riškalo je oko onog sanduka, nekako ga pomerilo i upalo u rupu. Skiči, k’o da ga živog deru, zapomaže, šta mu drugo ostaje. Otac je, srećom, bio u blizini i čuo ga kako bespomoćno skiči. Odmah je organizovao akciju spasavanja. Pozvao je, a koga drugog, komšiju Boška, preduzimljivog dugajliju, u pomoć. Boško, stara kuka, spreman na sve, poneo je sve što treba – vešerski konopac, neku sajlu i poveću pletenu korpu. U blizini sam i ja bio spreman da pripomognem. Komšija je bio vešt, uspeo je nekako da spase prase, koje je ostalo bez ikakve povrede, ali skroz zamazano. I tu je bilo leka, baštensko crevo je poslužilo da prase bude k’o novo.

Otac je ukućanima strogo naglasio da nezgodu o prasetu ne treba širiti i da tajnu treba čuvati pred slavskim gostima. Prase, k’o prase, svoju tužnu sudbinu nije moglo izbeći – zaklano, uređeno, ispečeno kako treba, korica samo fruska kad se jede.

Na dan slave pečenica je na velikom stolu u podrumu isečena satarom kako treba, na omanje parčiće i kasnije iznesena pred ogladnele goste. Ukućani su se držali dogovora, a svi gosti odreda su hvalili ukusno pečenje pečenje koje su u slast jeli. Nikad bolje – govorili su, a moj otac je hvaljen kao majstor da odabere pravo prase.

Pečenje nisam ni pipnuo, ali tajnu sam čuvao.

SLAVSKE ĐAKONIJE

Foto: S. Jovičić

Dva-tri dana pred slavu, spremale su se razne slavske đakonije, supa ili čorba, pihtije, podvarak ili neko drugo jelo, na pijaci se kupovao kajmak, sir, pršuta i jaja za predjelo i sve drugo što treba. Zimnica, spakovana odavno u tegle i smeštena u špajz, bila je spremna za posluženje. Većinu stvari majka je pripremila i uradila sama, ali za kolače i torte je imala ispomoć. U tačno određeno vreme dolazile su ujna, tetka i komšinica Duda. U kući je tad bilo vanredno stanje, nisam mogao da učim više za velikim kuhinjskim stolom, jer je pretvoren u radnu površinu za pripremanje slatkiša. Instalirana je bila prastara sprava za mlevenje oraha, na stolu i radnoj površini u niši vangle, šerpe, plehovi, svuda ljuske od jaja, čokolade za mešenje, vagica za merenje potrepština. Radi se u opuštenoj atmosferi, priča se o familijarnim stvarima, a pripremaju se išleri, vanilice, štanglice, reforma, rum, doboš torta i još koješta što sam zaboravio i kako se zove. Ako je slava posna, onda je na repertoaru niz posnih kolača koji se tradicionalno pripremaju za Nikoljdan, a dodaju se tad i one slasne figurice od jabuka, bajadere. Moja majka i njene druge, sve od reda izvrsne domaćice i poslastičarke, koje su ko zna koliko kolača i torti pripremile za razna velika slavlja i okupljanja u familiji i komšiluku. Njihovo iskustvo je bilo takvo da su kolače mogle da pripremaju i žmureći a da ništa ne pogreše. U retkim pauzama pila se kafa. Žurilo se da se što pre sve završi, a ono što se nije stiglo, ili treba da se dovrši, ostajalo je za sutra. Završnica je uvek pripadala pripremi slavskog kolača koji je bio izdašan slastan. Kad se ispeče onda na red dolazi ukrašavanje na tradicionalan način – golubica, jabuka, krst, slavski pečat i druge šare i ukrasi od testa, koliko su već domaćice u trenutku maštovite.

Foto: S. Jovičić

Moja uloga u svemu je bila da idem do radnje i kupim šta je potrebno, donesem nešto iz podruma, a najviše da smetam – prostor je bio nedovoljan za vešte ruke i moj dokonluk. Pri kraju, majka je stavljala gibanicu u rernu, da svi zajedno večeramo, a ja sam išao po pivo za ujnu koja je volela da popije čašu piva uz vruću gibanicu.

Na ocu je bilo da u crkvi ili kod Vlasta voskara kupi slavsku sveću i onaj obavezan ukras za nju, naravno i sličicu Svetog arhangela Mihaila. Na dan slave u obaveznu belu ispeglanu krpu, čuvanoj samo za tu priliku, stavljao se slavski kolač, a otac ga je sa malenom flašicom za vino, uvek istom sa belim poklopcem, nosio u pletenoj korpi u rano jutro u crkvu. Za slavski doručak okupljala se porodica koja je čekala oca da se vrati iz crkve. Uvek je tu bio i neko od familije da uveliča slavlje.

Foto: wikipedia

Slavski ručak, sve po protokolu, sa slavski kolačem i svećom nasred stola, uz tanjire i escajg koje još moja nana koristila. U vrh sofre uvek neko od starijih muškaraca, najčešće teča Radiša, koji je pio ružicu. Za ostale goste BIP-ovo pivo, žuti vitasok i rakijica. Ja sam, poput nekih trofeja, na stranu odvajao čokolade i poneku paru koju sam od gostiju dobijao. Kaputi su ostavljani u sobu, a ne kao obično na čiviluk u predsoblju.

Slavski ručak je mogao da počne.

Autor Dušan Darijević

PressLider

Ostavite odgovor

Komentari objavljeni na portalu PressLider nisu stav vlasnika, niti redakcije portala. Molimo Vas da prilikom komentarisanja tekstova ne koristite govor mržnje, pretnje, psovke, kao ni uvrede na verskoj, nacionalnoj, rasnoj ili polnoj osnovi. Zabranjeno je postavljanje reklamnih linkova, kao i pornografskog i politički ekstremnog sadržaja. Redakcija PressLider zadržava pravo da ne objavi komentare neprimerenog sadržaja, kao i one koji sadrže osvrt na nečiji privatan život i ličnost.

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.