Punoletstvo „ćire“ na Šarganu

Mokra Gora. – Davno iz fabrike izašao a i dalje mlad, sada već punoletan, u punoj životnoj snazi – to je muzejski voz “ćira“ na najpopularnijoj našoj pruzi “Šarganskoj osmici“. Njenim uskim kolosekom ova železnica, zvana “Nostalgija“, turiste prevozi punih 18 godina.

Ide s brda na brdo, kroz carstvo mirisnih četinara i čistih izvora, kruži neumorni “ćira“ prelepim stranama Šargana. Pisak garave lepotice odjekuje planinom. Vuče lokomotiva vremešne vagone nekadašnjeg izgleda, rađa nostalgiju za bezbrižnijim vremenima. Privlači kao magnet domaće i strane ljubitelje železnica, sa svih meridijana. Još od leta 2003., kad je zvanično uspostavljen saobraćaj ovom turističkom prugom. A putnika je bilo sve više kako su godine odmicale. Sada se u sezoni povremeno organizuje i pet polazaka dnevno.

Kad koga u vozu upitate u čemu je čar i tolika privlačnost ove atrakcije, odgovor uglavnom ovako glasi: “To je upravo ono što treba današnjem čoveku, koji pod teretom svakodnevnih briga katkad nostalgično poželi da se vrati u prošlost. ‘Ćira’ ide sporo, životni tempo nam usporava. A čarobna priroda ovog kraja dodatni je motiv“.

Uska pruga “osmica“ u svetu je jedinstvena. Zovu je tako jer planinu u strmom delu savladava u vidu broja osam, trasa tako vijuga. Cela deonica od Mokre Gore do Šargan Vitasa, od podnožja do vrha Šargana, duga je 15,5 kilometara. Prolazi preko desetak mostova i vijadukata, kroz 22 tunela, maestralno savladava 300 metara nadmorske visine. Za nju kažu da je najlepša srpska železnička trasa, svojevrsni metro u planini.

Ova godina označava ne samo punoletstvo obnovljenog “ćire“ na Šarganu, u njoj se navršava i stoleće od uspešnog početka gradnje ove šarganske pruge. Graditeljski podvig kojim je ukroćena ova planina i u njenim nedrima stvorena čuvena “osmica“ otpočet je 1921. Ono što u doba okupacije u Velikom ratu nije uspelo Austrougarima, koji su prugu započeli pa odustali, ostvarili su u prvoj poratnoj deceniji, sagradivši je celu, neimari novostvorene Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.

O tim prvim pokušajima, kada se Šargan nije dao okupatoru, slikovito piše Dragan R. Filipović u svojoj putopisnoj knjizi “Pecajući starom prugom od Užica do Višegrada“. Navodi da su usred strahota Velikog rata “K und K“ graditelji namerili prugom da povežu Užice i Sarajevo, pa krenuli da ukrote šarganska brda. Postavili trasu, započeli probijanje tunela. Ali nije lako išlo: dok su im u srcu planine izmučeni ruski i italijanski zarobljenici 1916. probijali tunel Budim, odjednom se brdo zarušilo, cela smena sa oko 200 ljudi ovde je stradala. Austrougari su se pokupili i otišli, ostavivši spomen-obeležje kod započetog tunela.

Rat je prošao i sloboda stigla, pa su neimari novostvorene države SHS stupili u poduhvat. Zvanični podaci navode da je šargansku prugu, kako se zove deonica između Užica i Vardišta, počela da gradi Sarajevska direkcija 1. marta 1921. godine. Pred graditeljima se našao nezgodni Šargan. – Tad je smišljena i napravljena “Šarganska osmica“, tad su se zabiti povezale s budućnošću, omogućeno je pomeranje gorštaka ka boljem sutra – piše u svojoj knjizi Dragan Filipović, opisujući doba tih radova:

– Nastao je centar sa tri žičare za dizanje materijala u šarganske vrleti. Preko noći se izmenio život, a pare su zapljusnule gorštake: činilo se da nema kraja boljitku. Sve se moglo prodati: mlečni proizvodi, meso, građa, rad, obraz…I radilo se, i uradilo. “Ćirin“ pisak je oterao glad i nemaštinu zauvek.

Celokupan posao je završen četiri godine kasnije, prvi voz tom novom prugom (do Vardišta) prošao je 25.januara 1925. A čitava pruga bila je od velikog značaja za državu, uskim kolosekom (760 mm) spojila je niziju i more, Beograd sa Dubrovnikom i Zelenikom. Ovom brdskom kraju donela boljitak: na delu od Užica do Mokre Gore zaposlila je oko 500 ljudi.

Ali kad su početkom sedamdesetih godina, ni krivu ni dužnu, rešili da je ugase, nastala je u ovim selima opšta tuga. “Ćira“ je gorštacima bio veza sa svetom, nada za jedini siguran dinar zarađen na železnici. No njihov vapaj nadležni tada nisu uvažili.

Ta narodna tuga za “ćirom“ dugo je vladala u mokrogorskom kraju. Sve do sredine devedesetih, kad je ovde sinula ideja o obnovi šarganske pruge. Filipović u knjizi podseća da su entuzijasti iz Odbora za obnovu pruge, proisteklog iz Zavičajnog udruženja Mokrogoraca, krenuli u tu misiju.

– Vrtela su se i vrte imena mnogih vrednih i zaslužnih, ipak u svakoj akciji bio je Radovan Glibetić, gurao kad je zapinjalo. Velika hrabrost je trebala malom seoskom udruženju da krene u vaskrs ubijene pruge. Obišli su sve objekte, trasu. Na svakom mestu širili su ideju, pojavili se kod čuvara svake kase države u rastakanju pod sankcijama UN…Kad je okrpljen ozbiljno oštećeni tunel Šargan nije se moglo nazad. Železnica je uvrstila obnovu u svoj program i Mokrogorci su odahnuli.

U kratkom istorijatu razvoja “Šarganske osmice“ piše da je Zavičajno udruženje Mokrogoraca (uglavnom od raseljenih zavičajaca) osnovano maja 1994., najpre u želji da izvor lekovite Bele vode u Mokroj Gori zaštiti i učini dostupnim. U narednih pet godina naporima i slogom udruženje je ostvarilo niz projekata da unapredi infrastrukturu naselja, prevashodno da obnovi bivšu usku prugu preko Šargana. Za koju je čitav kraj nostalgično vezan, njenim ukidanjem 1974. započelo je stagniranje i raseljavanje ovog mesta.

Organizovana je radna akcija tokom 1997. i 1998. godine, zahvaljujući kojoj je pročišćena trasa pruge s tunelima. U godini NATO bombardovanja Vojska Jugoslavije dodatno je uredila pružnu trasu Mokra Gora-Šargan. Konačno, u avgustu 1999. ŽTP “Beograd“ je donelo odluku o obnovi “Šarganske osmice“. Za godinu su obnovljene do tada uništene stanice Mokra Gora, Jatare, Šargan Vitasi, s njima i pomoćni objekti i železnička postrojenja. Postavljene su šine, a turistički kompleks “Šarganska osmica“ u Mokroj Gori počeo je s radom 2000. godine. Vremenom je završena planirana revitalizacija pruge, pa je prva vožnja na celoj trasi obavljena u oktobru 2002. Da bi u leto naredne godine na svečan način otpočeo zvaničan saobraćaj muzejsko-turističkog voza “Šarganskom osmicom“ – 1. septembra 2003., po dobijanju upotrebne dozvole za prugu, objekte i vozna sredstva.

Tih godina Odbor za obnovu “osmice“ ostvario je saradnju sa Emirom Kusturicom na filmu “Život je čudo“, koji je proslavljeni reditelj snimao u ovom kraju, duž obnovljene uske pruge. Kusturica je posle toga na obližnjem brdu Mećavniku sagradio svoj Drvengrad, novi biser ovdašnjeg turizma i kulture, pa se ovde nastanio.

A broj putnika prevezenih vozom “Nostalgija“ rastao je iz godine u godinu. Iz celog sveta su dolazili da vide ovaj dragulj naše železnice i prelepe krajolike. Tih pomaka dobro se seća Aleksandra Milutinović, koja je ovde počela da radi 2007. kao glavni organizator za ugovaranje vožnji, ujedno i vodič za pojedine grupe gostiju. Često je s putnicima putovala ovim vozom, informisala ih o svemu što se tiče pruge i Mokre Gore, neretko za medije davala izjave o posećenosti, vožnjama i drugim temama. Od 2018. Aleksandra je upravnica Muzejsko-turističkog kompleksa “Šarganska osmica“.

– Obnovljena uska pruga omogućila je da ovo postane turistički posećeno područje. “Šargansku osmicu“ godišnje poseti oko 300.000 posetilaca, od čega se oko 80.000 preveze vozom “Nostalgija“. Uz prugu se radilo i na drugim projektima u sastavu muzejsko-turističkog kompleksa, izgrađeni su smeštajni objekti, restorani, vidikovci, staze i drugi sadržaji značajni za ukupnu ponudu – sumira za “Magazin“ Aleksandra Milutinović, dodajući da je projekat “Šarganske osmice“ ekonomski uspeo iznad očekivanja. Šarganska pruga i Mokra Gora postale su poznata adresa na turističkim mapama u zemlji i inostranstvu, srpska železnica dobila je brend kojim se ponosi.

Priča o obnovi “ćirine“ pruge u mokrogorskom kraju nije se zaustavila samo na području Šargana i bliže okoline. Pre deceniju uska pružna trasa prešla je državnu granicu i stigla u Republiku Srpsku, u septembru 2011. zaživeo je redovan saobraćaj turističkim vozom na liniji Mokra Gora-Višegrad. Pruga je potom od Šargan Vitasa krenula i ka selu proroka Kremnima, došavši nadomak ovog sela (odavno je postavljeno oko četiri kilometra šina, nedostaje oko 500 metara da bude završena). Ali taj skroman preostali posao železnica godinama ne završava, pa zato turistički “ćira“ još nije stigao u Kremna.

(objavljeno u “Politikinom“ dodatku “Magazinu“ autor Branko Pejović, foto Slobodan Jovičić)