Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!

Srećko čeka stotu čuvajući ovce

Zlatibor – Mirišu borovi i cvetne livade prošarane potocima duž prostranstva zvanog Vodice, prelepog krajolika Zlatibora. Tu i na obližnjem uzvišenju Karanovac starina Srećko Kovačević čuva svoje stado. Strpljivo, bez povika, glasom kao da mazi svojih 18 ovaca i 10 jagnjadi koji, gle čuda, uz najstarijeg čobanina najmirnije pasu. A i kako bi drukčije u ovoj rajskoj lepoti.

Srećko Kovačević sa ovcama, foto: zlatibopress. rs

– Poslušne su. Kad ih vabnem one okrenu glavu ka meni, pa začas dođu, sve znaju i razumeju. A ovca je najrentabilnija za naše krajeve, za svaku kuću koja ima svog čobanina: tu su jagnje, vuna, ko hoće može i mleko da siri i vari – veli Srećko koji je 92. godinu načeo.

Čobanskom poslu je od detinjstva veran. Imao je, seća se, svega pet godina kad je u obližnjoj rodnoj Dobroselici počeo da čuva jagnjad. Bilo takvo vreme: ni dečačići nisu bili besposleni, od malih nogu sledi im kućna obaveza. Čuvanje stoke važnije bilo i od škole. Šta ima da uči, naučiće kad odraste, govorili nekad stariji gorštaci. Srećko, ipak, imao sreće, u to predratno doba završio četiri razreda.

– E, kakvo je to bilo školovanje. Morao sam ponekad stoku da čuvam od ranog jutra do osam sati, pa kad čujem školsko zvono ja trčim u školu. U ono vreme čobaninu nije bilo lako. Danas je drukčije: imaju ljudi električnu čobanicu i lakše je stoku nadgledati – kazuje Srećko.

Kratak prekid od čobanisanja imao je u mladosti, kad je, tek što se stišao Drugi svetski rat, jedno vreme proveo u vojsci, prvo u Sinju pa u Bihaću. Po povratku opet u seoske poslove, od zemljoradnje do stočarstva. Šta zatreba to i radi: ako nema kosidbe i kopanja, on čuva stoku. Seća se ovaj Zlatiborac da su ručno sve radili i opet sve stizali:

– Bile su i mobe, danas pomognem ja njemu, sutra on meni i sve stignemo. A bilo je onda i naroda, puno selo, dok se danas sve izmenilo.

Srećko Kovačević napasa ovce, foto: zlatiborpress. rs

Srećko u svojim poznim godinama živi na Vodicama sa sinom Dragišom i njegovom porodicom. Ima konjče pod imenom Lasta. Ono ga u prepodnevnim satima ponese u brdo, da gore napasa bela stada. Starina ne ide bez štapa i flašice sa vodom, mobilnog telefona, kišobrana, stolice, kakvih novina… – Kad se ovce umire sednem i uzmem novine, pa i ako su stare ja ih čitam. Ne mogu da sedim, a da ništa ne radim.

Predveče se vraća kući, i tako iz dana u dan. Kad je sezona branja lekovitog bilja, dok čuva stado on bere i bilje za čajeve: travu ivu, majčinu dušicu, hajdučku travu, zovu. Lepo to zatim osuši i zimi pije kao čaj.

– Lakše je u starosti kad imaš kakvu obavezu, ne valja biti dokon. A ljudima bih poručio i da rade i da se slažu, jer gde nema sloge i ljubavi nema ni napretka – kaže najstariji zlatiborski čobanin Srećko Kovačević.

Branko Pejović

(objavila Politika28.6.2018.)

Ostavite odgovor

Komentari objavljeni na portalu PressLider nisu stav vlasnika, niti redakcije portala. Molimo Vas da prilikom komentarisanja tekstova ne koristite govor mržnje, pretnje, psovke, kao ni uvrede na verskoj, nacionalnoj, rasnoj ili polnoj osnovi. Zabranjeno je postavljanje reklamnih linkova, kao i pornografskog i politički ekstremnog sadržaja. Redakcija PressLider zadržava pravo da ne objavi komentare neprimerenog sadržaja, kao i one koji sadrže osvrt na nečiji privatan život i ličnost.

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.