Susret zime i proleća na Tari

Ko ovih dana vozilom krene putem od Kaluđerskih Bara ka Mitrovcu na planini Tari, u srce nacionalnog parka, zbuniće se u igri prirode i godišnjih doba. Po kalendaru je proleće, već bezmalo mesec dana, a ovde sneg još nije okopneo na livadama i usred gustih šuma.

 

 

Zato ponegde iz snežne beline izbija šareno šumsko cveće, vesnik zakasnelog proleća kome se zima u planini nerado predaje. Proviruju cvetovi živim bojama, da dohvate više sunčeve svetlosti i što pre osvoje sav beli prostor.

No teško se zraci ovde probijaju kroz granje visokih stabala, kakva se ređaju kilometrima, duž celog puta ka Mitrovcu. Ove šume u blizini Kaluđerskih Bara, gde je turistički deo Tare, uglavnom su mešovite, listopadne i četinarske zajedno. Kako put odmiče u dubinu planine primat preuzimaju četinari.

Šumama prebogatu Taru odavno zovu “pluća Srbije“. Zdravo je drveće, ima i stoletnog, na ovoj planinskoj lepotici (o čijoj flori i fauni posvećeno brinu zaposleni u Nacionalnom parku “Tara“). Namena mu je višestruka: stabla mirisnih četinara za obilje čistog vazduha, od njih je građa kvalitetna (debla su nekad splavari rekom Drinom spuštali ka ravnici), a drvo složeno za ogrev vidljivo je i pored ovog puta.

Pančićeva omorika na Mitrovcu

Na visokom stablu Pančićeve omorike na Mitrovcu je drvena tabla na kojoj piše: “Postoji verovanje da ova omorika ispunjava želje. Svako ko želi lagano priđe omorici, raširi dlan, dodirne stablo, zažmuri i pomisli neku realnu želju. Želja će se sigurno ostvariti pod uslovom da nikom ne kažete šta ste pomislili, čak i kada spavate pazite da u snu ne buncate“, zapisano je ovde, uz krupnim slovima ispisanu poruku “Osećajte se tarski“.

Zna se da je Tara najveće naše stanište mrkog medveda, u ovom nacionalnom parku ima oko 70 jedinki. Na pojedinim mestima u planini stoje “medveđi putokazi“ koji obaveštavaju posetioce da stazu ne napuštaju, da ne bude bliskog susreta s medvedom. Ne znamo da li je sada tarski meda prespavao zimski san, jer se i ovde medvedi kreću podalje od ljudi, kroz teško pristupačne strane i kanjone. Mi smo, ipak, tokom fotografisanja predela pred Mitrovcem uspeli da primetimo divljač: prvo je preko puta pretrčala jedna srna, a zatim smo, kilometar odatle, iz vozila videli još jednu.

Kad se dođe na Mitrovac – visoravan preko koje duva “ruža vetrova“, odakle se granaju putevi preko planine, gde su prirodni rezervati i Centar za posetioce NP “Tara“ – pogled privlače prostranstva veoma lepa i u ovo (ne tako privlačno) doba godine. Dobro ovde pamte reči nekad poznatog glumca Ljube Tadića, zaljubljenika u Taru, koji je rekao: “Ja ne znam kako izgleda raj, jer se niko nije vratio da mi kaže…A Mitrovac je predvorje raja“.

 Potraga duga 22 godine

Jedinstvenu omoriku na Tari otkrio je 1875. Josif Pančić, po kome je nazvana, tragajući po ovoj planini za neobičnim četinarom 22 godine. A pisci koji su o Pančićevoj omorici pisali pominju njenu dugu istoriju, da je još pre ledenog doba sve kontinente naseljavala. Kasnije se zadržala samo na lokalitetu okuke Drine između Bajine Bašte i Višegrada. Zato, ističu, predstavlja “živi fosil ledenog doba“, endemičnu i reliktnu vrstu. Pančićeva omorika se smatra najlepšim četinarom Evrope i svojom lepotom danas krasi botaničke bašte širom sveta. S tim što se u svom prirodnom obliku jedino zadržala po vrletima Tare, u ambijentu svoje postojbine.

U tom rajskom predvorju redovno se odmaraju i zdravljem prirode napajaju deca iz cele Srbije, smeštena u Dečjem odmaralištu “Mitrovac“. To je jedan od najvećih centara dečjeg turizma na Balkanu, kompleks sa sedam paviljona i mnoštvom sadržaja. Tu su prostori za prirodnjake i učionice za nastavu u prirodi, tereni za pripreme sportista, zatvoreni bazen… Pa i visoko stablo čuvene Pančićeve omorike na kojoj znatiželjne o njenom imenu i posebnom dejstvu obaveštava tabla s natpisom. Može se i tokom ovih vansezonskih dana sresti poneki turista na Mitrovcu, jer je u doba pandemije na ceni odlazak iz urbanih gužvi u prirodne zdrave sredine.

Od Mitrovca jedan put vodi ka Mokroj Gori preko uzvišenja Sekulić iznad Zaovina, gde smo u zaseoku snimili drvenu crkvu posvećenu svetom caru Lazaru. U blizini je Zaovinsko jezero, biser ovog kraja, sve posećenije poslednjih godina. Od Mitrovca se može i nizbrdo, putem ka reci Drini i hidrocentrali na Perućcu. Sa impresivnim pogledom na ceo bajinobaštanski kraj, dragulj u turističkoj ponudi regije Zapadna Srbija.

(objavljeno u “Politikinom“ dodatku “Magazinu“, autor teksta Branko Pejović, fotografije Slobodan Jovičić)