SVET OKO NAS – SVET U NAMA: ZA OVDE, SAD I ODMAH

Pristojnosti i obzirnosti, slobodno možemo reći vaspitanja, domaćeg, kako bi stari rekli, sve je manje. Počev od kuće, škole, ulice, kafane, pijace, svakog mesta, gde se ljudi susreću i gde su upućeni jedni na druge.

Foto: Shutterstock

Život se ubrzao do ludila, svi negde jure i žure, gaze sve pred sobom u toj suludoj jurnjavi ne obazirući se, bez pardona, gazeći, dok ga drugi, gori ne zgaze k’o bubu. Tek onda se setimo da treba i mora drugačije kad neko kod lekara ulazi preko reda, traži piće u kafani mimo drugih, kad na šalteru i u redu neko gura sve ispred sebe. Takvi i sami zaboravljamo dok gledamo druge, da smo samo pre par minuta izvređali na pasja kola devojku nevičnu poslu u pekari, koja nije čula kako treba porudžbinu, pa je spakovala burek sa sirom umesto sa mesom, ili je na kiosku umesto,majoneza stavila senf, ili zaboravljamo prodavačicu iz marketa, kojoj smo sadržaj iz kese besni, istresli na kasu i pod, samo zato što nam je greškom kucala jogurt, umesto kiselog mleka.

I sve to zato, što se nekom žuri i što neko, mi, ili oni, imamo, ili imaju neodložan posao, zakazano kod frizera, ili majstora, bus u 9, ili neodložno kod lekara.

I tako, pre neko jutro sedim u bifeu na pijaci, gde kad svane, preprodavci, penzioneri i dokoličari piju svoje prve kafe i rakije, a sa uključenog televizora, onako za dobro jutro idu friške vesti , koliko je juče bilo preminulih i obolelih. Srče se kafa i lizucka prva brlja uz ljutu krdžu, koja svojim smradom puni omalen prostor. Svako za svojim stolom, zato što tako nalažu mere u borbi protiv pandemije, svi su glasni, a konobarica ne stiže da posluži, zato što se kafe i čajevi moraju nositi za tezge, da se šverceri i preprodavci u hladnu jutro malo okrepe. Do pijace nije stigla ona čuvena rečenica – za ovde, il’za poneti, konobarice i nose i donose, nekad se mora i sačekati, a to stalni gosti znaju.

Ilustracija

I onda se pojavi jedan od onih, nervoznih, koji bi „za ovde“ sad i odmah, onaj kome se žuri i koji seda za tuđi sto, bez pitanja. Njegove oči sitne, zle i pakosne. Drzak i bezobrazan, traži – „mala, vodku, odmah, žurim“. Konobarica iskusna, pravi se da budalu nije čula, namerno oteže sa porudžbinom. Nervoza raste, a bahati je sve glasniji, vređa i dobacuje. Nervoza prelazi i na druge, koji čekaju priliku, da mu odgovore, jednako drsko i bezobrazno, a ako zatreba i šljepnu po tintari. Međutim, bahati zaista žuri, ne čeka i gunđajući ljut izlazi. Konobarica, naravno, kad je oluja prošla, donosi njegovu vodku i kaže pomirljivo – ode onaj.

Pomislimo nekad, da smo i sami takvi, kad se izderemo bez velikog razloga, samo zato što žurimo na neku nespretnu prodavačicu, sporu konobaricu, ili spetljanu kasirku, da to mogu biti i naše sestre, majke, supruge, koje može biti nisu prijavljene, rade za malu i neredovnu platu. Svi smo samo ljudi, treba nam svima u ovom ludom svetu strpljenja i malo dobrote i saznanje da nigde ne možemo zakasniti, ako smo ljudi, a to jedino važno, sad i odmah, posle, možda i bude kasno.

Autor Dušan Darijević

PressLider

Ostavite odgovor

Komentari objavljeni na portalu PressLider nisu stav vlasnika, niti redakcije portala. Molimo Vas da prilikom komentarisanja tekstova ne koristite govor mržnje, pretnje, psovke, kao ni uvrede na verskoj, nacionalnoj, rasnoj ili polnoj osnovi. Zabranjeno je postavljanje reklamnih linkova, kao i pornografskog i politički ekstremnog sadržaja. Redakcija PressLider zadržava pravo da ne objavi komentare neprimerenog sadržaja, kao i one koji sadrže osvrt na nečiji privatan život i ličnost.

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.