Tople priče o hladnim ruskim predelima

Zapisi užičkog novinara Zorana Šaponjića o putešestviju od 30.000 kilometara kroz najveću zemlju sveta

Užice – Nesvakidašnju maršrutu putovanja po Rusiji, dugu više od 30.000 kilometara – od Krima preko Moskve, Jaroslavlja i Kostrome do Arhangelska, od Petrograda sve do Bajkalskog jezera – užički novinar Zoran Šaponjić pretočio je u knjigu putopisa „Ruski krst“ koja je nedavno objavljena. Ta putovanja trajala su, s prekidima, oko tri godine, i iz ovih udaljenih hladnih predela proizašle su tople, zanimljive priče o ruskim znamenitostima, ljudima, zbivanjima.

Ređaju se na ovim stranicama sadržajni opisi znanih i neznanih delova Rusije: “Moskva je toliko velika da se u njoj i oluja izgubi, zaboravi na koju je stranu krenula“, “Sevastopolj živi za flotu, s flotom, od flote“, “Mir na Krimu je spavanje s jednim otvorenim okom“, “Rus dugo sedla konja, a brzo jaše“, “Volga kraj Jaroslavlja je velika i moćna, kao i sama Rusija“… Listaju se poglavlja kao što su “Zvona u Ribinsku za Srbiju i Kusturicu“, “Bajkal, sveto more Sibira“, “Senke i svetla Arhangelska“, “U valjenkama osvojen Sibir“…

U Sevastopolju na Krimu je, kaže, imao priliku da vidi rusko vojno groblje „Bratsko“, na kome su sahranjeni ruski vojnici od Krimskog rata 1855. pa do onih koji su stradali na podmornici „Kursk“.

U Rusiji se, ističe on, ni na jednom mestu, ni u jednom gradu nije osećao kao stranac: – Tamo je dovoljno da kažete da ste iz Srbije i sva su vam vrata otvorena.

U Sankt Peterburgu Zoran Šaponjić je krajem minulog januara imao priliku da prisustvuje vojnoj paradi u čast godišnjice konačnog proboja nemačke blokade Lenjingrada u Drugom svetskom ratu. – Video sam i sisteme S-400, čuveni ruski tenk T-34, savremene tenkove…Ali najjači utisak sa te parade su ruski vojnici: na minus 34 stepena, koliko je bilo tog dana, duže od tri sata stajali su nepomično kao da mraz ne osećaju – opisuje užički novinar.

Pogovor za „Ruski krst“ napisao je reditelj Emir Kusturica. On o Šaponjiću piše da su njegovi putopisi ranjivi kao što je i njegova priroda, a reči birane svaki put, kao što Andrić napisa, „težinom vlastitog tela“.

A u predgovoru knjige Dmitrij Karabčukov, ruski novinar a autorov prijatelj i saputnik, zapisao je i ovo: “Zoran Šaponjić voli Rusiju istom onom ljubavlju koja je jedinstvena na planeti – ljubavlju jednog Srbina“.

Zabranjeni grad Severodvinsk

Šaponjić je posetio ruski zatvoreni grad Severodvinsk, na dalekom ruskom severu, poznat po tome što se u njemu prave ruske nuklearne podmornice najnovije generacije.

– Za posetu tom gradu morao sam da izdejstvujem posebnu dozvolu. Očekivao sam grad okružen žicom, patrole i kontrole na svakom koraku…A zatekao grad živih boja, iako je bila zima i minus 30 stepeni, s bulevarima, tržnim centrima, dvoranama, parkovima, nigde nijedne policijske ni vojne patrole. Po svemu nalik na bilo koji evropski grad, s tom razlikom što ovde žive vrhunski stručnjaci za oblast gradnje podmornica, za nuklearnu energiju, rakete, podmornice – priča užički novinar.

U Severodvinsku Šaponjić je razgovarao i oficirom ruske mornarice zaduženim za detaljnu obnovu teške raketne krstarice „Admiral Nahimov“ koja će uskoro, kada rekonstrukcija u ovdašnjem brodogradilištu „Sevmaš“ bude završena, biti najjači ratni brod na svetu. – U tom razgovoru saznao sam, recimo, da će „Admiral Nahimov“ nositi 300 raketa, pa i hipersonične „cirkone“ i „kalibre“. Oficiri sa kojima sam pričao izuzetni su profesionalci posvećeni svom poslu, oni su lice nove ruske vojske – otkriva autor knjige.

Objavila „Politika“, autor teksta Branko Pejović