VIDOSAV VIDE NOVAKOVIĆ-PRVI ŽELOV IGRAČ,KAPITEN I TRENER

Dres Železničara za sedam decenija postojanja kluba oblačilo je više od 400 igrača. Brigu o njima vodilo je petnaest trenera. Svi oni su ostavili nekakav trag u ovom klubu. Ali, postoje neki koji su posebno obeležili istoriju Žela. Prvi Želov igrač, kapiten i trener bio je Vidosav Vide Novaković.

Vide je rođen 6. decembra 1931. godine u Mrčajevcima. Otac Živko bio je kafedžija, majka Mileva domaćica. Poreklo vuče od Obrenovića: njegova prababa Dmitra bila je kćerka Jakova, Miloševog najstarijeg brata, a deda Mihailo narodni poslanik. Sablja koju je njegovom pradedi Trivunu Novakoviću iz Bresnice poklonio knez Miloš čuva se u Narodnom muzeju u Čačku kao jedan od najvrednijih eksponata. Vide je imao dva brata i sestru: Grujicu (iz prvog braka oca Živka, diplomirao agronomiju u Budimpešti), Miodraga – Uču (bio je prvi savezni fudbalski sudija i urednik Dečjih novina u Gornjem Milanovcu), i sestru Daru (umrla u četvrtoj godini). Kao najmlađi član u porodici, bio je veoma vezan za majku – prvorođenoj ćerki dao je majčino ime.

Osnovnu školu završio je u rodnom mestu (1942), a Gimnaziju u Čačku (1950). Studirao je prava u Beogradu. Za košarku se zainteresovao kao srednjoškolac. Počeo je da trenira u Borcu, ali je u Železničar prešao odmah po njegovom osnivanju. U Želu je osam godina bio igrač, kapiten, trener i sekretar kluba. Sve to radio je na amaterskoj osnovi, sa ljubavlju, entuzijazmom, mladalačkim poletom i željom da svom klubu donese pobedu. Timski duh, energija, drugarstvo činile su da sa stasavanjem nove, mlade generacije  raste i njihov klub. Njegovi savremenici tvrde da je bio „alfa i omega“ kluba u prvih osam takmičarskih godina Železničara. Važio je za izuzetnog organizatora, čoveka kome ništa nije bilo teško kada je klub u pitanju. Pored preciznosti, tačnosti, lepršave igre i koša više od suparničkog tima, Želova ekipa je morala da ima čiste i ispeglane dreseve da bi utisak o ekipi bio komplentan.  Bio je trener, kapiten i igrač ekipe koje je 1954. godine postala prvak Srpske lige i igrala kvalifikacije za ulazak u Prvu saveznu ligu Jugoslavije.

Pamti se, da je bio inicijator i organizator kulturno-zabavnog života grada Čačka na Želovim terenima. U Borac se vratio 1958. godine, ali ne kao igrač, već u svojstvu sekretara.  Sudio je i utakmice republičkog ranga, a kasnije je bio i delegat KSS. Osnivač je Regionalnog košarkaškog saveza u Čačku (1964).

Bio je zaposlen na železnici, jedno vreme je živeo u Čačku, a radio u Kraljevu.  Početkom sedamdesetih godina prošlog veka, napušta Čačak i odlazi u Beograd.  U glavnom gradu radio je u Železnici Srbije kao novinar i urednik informativnog lista Pruga. Početkom osme decenije 20. veka prelazi u Filmske novosti, postaje član Udruženja filmskih i televizijskih radnika  i 1983. godine osniva Trajnu filmsku radnu zajednicu Beograd, koja postaje stecište mladih, talentovanih i vrednih filmskih stvaralaca. Kao filmski producent, na domaćim i međunarodnim filmskim smotrama, pobrao je sva značajnija priznanja u domenu dokumentarnog i turističkog filma. Kao rezultat timskog rada, posvećenosti i predanosti poslu,   FRZ Beograd je 90-tih godina prošlog veka bila produkcijska kuća sa najvećim brojem Grand pri nagrada na martovskim  Festivalima kratkog i dokumentarnog filma u Beogradu. Da bi sačuvao bogatu filmsku arhivu osnovao je i Fond za razvoj filmskog stvaralaštva. Sa prvom suprugom Slobodankom Đinom Martić ima kćerke Milevu i Mirjanu. Po opredeljenju je bio komunista–idealista. Tako je i živeo, držeći se načela pravde, poštenja i čistog obraza.  Umro je 29. novembra 2002. godine, na svom radnom mestu, na svoj praznik – Dan Republike (koji je te godine ukinut), a sahranjen u porodičnoj grobnici u Donjoj Gorevnici.

Koliko je bio značajan i popularan i u košarci i u filmskoj industriji najbolje govore podaci da je govor na ispraćaju njegovih posmrtnih ostataka u prestonici držao legendarni Ljubodrag Duci Simonović, a nekrolog pisao čuveni filmski režiser Miloš Miša Radivojević (takođe Čačanin). U nekrologu nazvanom Kapiten filmskog tima, između ostalog, napisao je:

Vide je mnogo učinio  za dokumentarni kratki igrani, eksperimentalni i animirani film. U najtežim godinama krize uspevao je da održi kakav-takav kontinuitet proizvodnje… Kao producent, uneo je u proizvodnju dokumentarnog kratkog filma jednu ozbiljnu novinu. U umetničke forme uneo je komercijalne elemente, a u komercijalne, namenske filmove uneo je umetničke elemente… Pet velikih zlatnih medalja na martovskim festivalima samo su mali deo njegovih zasluga… Malo je studenata, apsolvenata, konceptualista i amatera koji su se u ovom gradu bavili filmom, a kojima Vid nije pružio ruku, kameru ili pojas za spasavanje u vidu nekoliko kutija negativa… Znao je Vide posao i posvećivao mu se. Umeo je da bude strog i prestrog, ali je takav bio i prema sebi. Zadavao je ponekad udarce, ali je umeo i da ih prima. Nije voleo kompromise, smatrao ih je slabošću. Nije umeo da se izvinjava, ali nije bio zlopamtilo. Nije trpeo ravnodušnost na poslu, tražio je da se „gori dok se radi“. Bio je više Spartanac nego Atinjanin.