Zlatne kašike u riznici manastira

Pribojska banja. – Duže od osam vekova traje manastir Banja, kod lekovitih izvora na visu iznad Priboja. Živi još od Nemanjića, kad je bio i sedište episkopije. Priča o njegovoj dugoj istoriji, tokom koje je rušen i obnavljan, svedoči o stradanjima Srba i njihovih hramova na ovim prostorima, o istrajnosti u čuvanju vere i identiteta. Ali i o svetlijim vremenima srednjeg veka kada je vlastela kod nas jela zlatnim i srebrnim kašikama.

To je potvrdio pronalazak srednjovekovne riznice manastira Banja sredinom sedamdesetih godina 20. stoleća. U toj riznici, radeći 1974. na konzervaciji manastirskog živopisa, stručnjaci Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture (na čelu sa Mirjanom Šakotom) pronašli su zakopanu riznicu starih i neprocenjivih crkvenih predmeta. Sa 40 predmeta od plemenitih metala, čuvanu vekovima.

O ovome, uz mnoštvo drugih podataka iz istorije Banje i tog svetilišta, pisao je pre bezmalo četvrt veka Milutin Marjanović u knjizi “Banja na Limu kod Priboja“. Izdavač dela bio je Odbor za proučavanje sela SANU. Pišući tada o ovoj knjizi slikar Milić od Mačve je zaključio da su retka ovakva izdanja iza koga su se, uz izdavača, kao mentori našli i Matica srpska, Vukova zadužbina i Etnografski institut pri SANU. “Banja je bila važno srpsko srednjovekovno duhovno stecište, ali i banjskog krepljenja tela, pa zato ovo Milutinovo razgrtanje koprene ima poseban značaj za mnoge struke našeg naučnog i umetničkog života“, napisao je poznati umetnik.

Pošto se o pronađenoj vrednoj riznici Banje pričalo u savremeno doba, Marjanović podseća da su se pred udarima zavojevača crkvene dragocenosti sklanjale na sigurno, ukazujući da je ova riznica jedna od najkompletnijih iz tog doba. “Bila je zakopana ispod poda ikonostasa. Nalaz je bio jedinstven, ko zna od kada“. Po uverenjima stručnjaka, dragocenosti koje je manastirsko bratstvo čuvalo vekovima zakopane su s kraja 17. stoleća, posle čega je manastir napušten i opusteo.

Među 40 nađenih predmeta od plemenitih metala poseban utisak ostavljaju zlatne i srebrne kašike, kao delovi pribora za jelo na srpskim vladarskim i plemićkim dvorovima srednjeg veka, naveo je pisac i dodao: “Ovo je takođe dokaz, pored pribora za jelo viđenog i na freskama naših manastira, da je srpsko plemstvo na svojim i kraljevskim gozbama u dvorovima jelo zlatnim i srebrnim kašikama“. Pronalaskom te riznice, zaključio je Marjanović, stavljena je kruna na Banju kao istorijsko svetilište srpskog naroda.

Čitamo u knjizi o prošlosti hrama u Banji (to je manastir Svetog Nikole Dabarskog), nastalog s kraja 12. veka, da je jedan od najstarijih u Raškoj oblasti. Pomenut je prvi put u “Studeničkom tipiku“ kada se govori o naređenju Stefana Nemanje koje potiče iz 12. veka (između 1183. i 1196.) da u izboru igumana Studenice, kao vladarske lavre, učestvuje šest starešina najuglednijih srpskih manastira, od kojih je četvrti po redu iguman manastira Svetog Nikole Dabarskog.

Potom je pre osam vekova arhiepiskop Sava Nemanjić srpsku crkvu organizovao i podelio je na episkopije, jedna od njih imala je sedište u Banji. Manastiri, i ovaj, posedovali su velika imanja, bili jaka gazdinstva.

Posebno poštovanje srpskog življa uvek je uživalo to svetilište, nastalo na vetrometini preko koje su gazile vojske i migracione povorke. Piše i da su ga turski osvajači (kao i Mileševu) prvo vreme poštovali, zato je u početku njihove vlasti bio zaštićen od zuluma.U Banji je bio han i karavan- saraj, a bogomolja je i početkom 16. veka okupljala vernike.

Ali bes tlačitelja pojačan je sredinom 17. veka. Sinan paša je opustošio ne samo Mileševu, nego i Banju koju je opljačkao. Porušen je manastir, pustoš pokrila i sela banjskog metoha. U ruševinama je proveo ceo 18. vek. Tek su 1810. novovaroški Srbi uz dobre veze i mito uspeli da sultan Mahmut svojim fermanom vrati manastiru Banji skoro sva oduzeta imanja. Podignut iz ruševina i obnovljen je 1852., postaje izvorište pismenosti. Masovni narodni vašar uvek je o Ilindanu održavan kraj manastira. A onda je, tokom bune i ratova 1875., usledilo i četvrto rušenje manastira. Pa 1902. nova obnova svetilišta. U Prvom balkanskom ratu Srbi su oslobodili Banju, ali su je tokom okupacije u Velikom ratu opustošili Austrougari. Tek su sa oslobođenjem nastupili bolji dani za vekovni hram.

U savremeno doba mnogi u Pribojsku banju dolaze da se leče i okrepe na toplim lekovitim izvorima, a s tim u vezi Marjanović je u knjizi pisao o velikom prirodnom blagu ovog kraja: “U zemlji ispod Banje i njene okoline leži ogromna prirodna akumulacija čiste hladne vode (Murteničko jezero). Ispod te akumulacije, na preko 900 kvadratnih kilometara, leži jezero tople vode, temperature oko 60 stepeni“. To, napomenuo je, može itekako značiti u novo vreme kad rezerve dobre vode dobijaju na značaju.

(objavila “Politika“ autor Branko Pejović)