ISPRED DRAGSTORA

Ekskluzivno za Press Lider „Lude priče iz Kine“, neobičan serijal priča o čudnovatim ljudima sa svih kontinenata, koje je upoznao Čačanin, Milan Lišančić na svom proputovanju kroz Kinu

Kada bi me neko pitao kao nastavnika istorije i istoričara koja mi je omiljena istorijska ličnost ja bi rekao – običan čovek. Živojin Mišić nikada ne bi ostvario svoju briljantnu taktiku bez požrtvovanja i hrabrosti svojih vojnika, Ajnštajn nikada ne bi bio master um da se nije distancirao od prostote običnih a veliki graditelji nikada ne bi ostvarili svoje zamisli bez mišića i neustrašivosti „šljakera“. Običan čovek nikada nije imao vremena, uvek je morao da sluša, da se bori, da trpi ali se u poslednjih stotinak godina izborio za to malo slobodnog vremena koje je upotpunjeno zabavom koja je olakšala sumornost i težinu lanaca običnih. „Obični“ je postao slobodniji, otvoreniji i samouvereniji i spremniji da prihvati druge, pa čak i strance.

Što bi rekla ekipa iz „Dobioze“ – nas je 99, njih je 1%. Što znači – ako odete u inostranstvo i želite da se koliko-toliko uklopite, upoznajte obične. Komšiju, portira, poštara, frizera (ili frizerku), majstore. Idite u park, na basket, u kafanu sa lokalcima i ključno – na pijac. Nerealan i apstraktan svet bogatih teško je sagledati i osetiti dok „mesta običnih“ pružaju uvid u svakodnevni život, domaći teren, dobro i loše, narav sveta okolo i uče nas prvim rečima na stranom jeziku – „koliko“, „hvala“, „doviđenja“, „živeli“ i „dobar dan“. Mojih prvih mesec dana upravo se svelo na upoznavanje tih mesta. Bez znanja kineskog, svako drugo veče nakon posla seo sam „na po jedno“ u lokalnu kafanu pored pijace. U početku sam sedeo „solo“, ali kasnije sam već imao „saborce“ a konverzacija se svodila na mlataranje rukama i nogama uz neizostavno gangbei (živeli). Pored svakodnevnog odlaska u prodavnicu i market, nabavku vikendom sam obavljao i na lokalnoj pijaci. Imalo je svega. Od odeće, preko voća i povrća koje nikada ranije nisam video i niti znao kako se jedu, zatim mesa raznih mirisa i boja koje visi sa svih strana, vakumiranih šunki i parizera „pitaj Boga“ od čega, ribe i raznih životinja i gmizavaca. Ljudi užurbani, nema reda u kupovini, bez nervoze uz neizostavno vikanje, cenkanje i gestikuliranje. Tako sam upoznao moj kraj. Ubrzo sam počeo da se javljam komšijama i meštanima i nekako postao deo lokalnog društvenog mozaika.

Ipak, za bliže upoznavanje grada mi je bila potrebna pomoć. Našao sam je u liku Maksima Lubavina. Četrdesetosmogodišnji Belorus iz Minska, poliglota, pasionirani fotograf i gurman došao je u Kinu 2002. godine kada je, kako on kaže – „Sve ovo bila močvara i pirinač“. Maks i njegovih 16 godina iskustva života u Fošanu doneli su mi mnoge dogodovštine.  Maks i ja smo bili kolege radeći part time u jednom trening centru za strane jezike. Pošto mu je engleski odličan, a i srpski (!), nismo imali problema sa komunikacijom pa smo se brzo „ukapirali“. Jedno veče nakon časova Maks je odlučio da mi pokaže „pravi“ Fošan i stvarnu Kinu. Pokupili smo našeg kamarada Aleksandra, korpulentnog IT stručnjaka iz Moldavije, veselog ženskaroša i hedonistu – i krenuli u avanturu.

Izašli smo iz senke šljaštećeg grada, led svetala, svetlećih reklama, „fensi“ restorana, tržnih centara i plaza i uputili se u deo grada koji se zove Lecong. Dok se taksi udaljavao, Maks nam je pričao da su pre samo 10 godina, na mestu svih tih „zgradurina“, bila pirinčana polja i kanali i da je osnovno prevozno sredstvo bio čamac, bicikl i čudna vozila iz domena „kućne radinosti“. Nakon desetak minuta vožnje stigli smo u deo grada koji je izgledao kao da je iz nekog romana ili filma.  Dvospratne zgrade oguljenih fasada sa rešetkama umesto prozora, piljarnice, tezge i improvizovani restoran prostori pokriveni ceradom i ulična hrana a vazduh je mirisao na vlagu, smog, prženo meso i začine. Uličice i prolazi su zbijeni i toliko uski da je korpulentni Aleksandar morao da prolazi „na kant“ a oko nas sve je vrvelo od „tipičnih“ Kineza. Gradska deca i moderne generacije Kineza više definitivno nisu „oni mali, niski“. Bolje se hrane, lakše i kvalitetnije žive ali ljudi koje smo sreli u Lecongu bili su kao iz tipičnih stereotipa o Kinezima. I svi su nas sa nevericom posmatrali. Prolazivši tako kroz jednu uličicu, skrenuli smo desno i videli dragstor ispred kog su sedela  trojica Kineza koji su pripremali roštilj.

Vesele roštiljdžije su nas ushićeno pozvali da im se pridružimo. Tek tako, onako sa ulice. Maksov tečni mandarinki je stupio na scenu i odjednom smo se našli za stolom ispred dragstora. Dok je piletina „cvrčala“ na roštilju i uz „pekinško“ pivo tri Evropljanina i tri Kineza nekako su razmenjivali iskustva, običaje i priče. Maks je bio strpljivi prevodilac pa sam tako saznao da je jedan od Kineza pripadnik plemena Han – severnjaci koji po njegovoj priči vole da piju, jedu i luduju. Sam dragstor je bio nekako čudno živopisan. Naizgled bezličan, traljavo okrečen, nabijen artiklima i inventarom, sa slikom Mao Cedunga u najboljim danima na zidu, a opet interesantan kao deo sveukupnog ambijenta starog i duhom punog Leconga. Vika, dreka i smeh na ulici ispred „prodže“ probudili su znatiželju lokalaca koji su dolazili da vide tri stranca koja uživaju u ambijentu „prave“ Kine i običnih ljudi. Kako smo pojeli roštilj sve više meštana nam je donosilo hranu iz svojih skromnih kuhinja i domova pa je astal ubrzo bio prepun hrane i raznih slanih i slatkih đakonija. Ostali smo do duboko u noć u nestvarnoj atmosferi dragstora na ulici Leconga. Maks nas je ispratio u „neko doba“ na taksi sa porukom – „Ovo je tek početak“.

Nije bilo slikanja i selfija. Nije bilo Instagrama i Wechat-a. Nije bilo poziranja i nameštanja. Bili smo sebični u uživanju. Bio je to život.

Autor: Milan Lišančić