SEĆANJA NA ČAČAK SA DUŠOM: DVORIŠNA PUMPA

Vreli su dani na početku ovog leta, što bi se reklo – pakleni. Sa terase posmatram pumpu u dvorištu. Tu je od prvih dana kad je kuća sagrađena, ’64/’65. i kad su se majstori osvežavali njenom hladnom, pitkom vodom.

U to vreme, svako varoško dvorište je moralo imati pumpu, ili česmu. Kroz mnoge ulice tadašnjeg Čačka u izgradnji nije prošla vodovodna i kanalizaciona mreža, a takav je slučaj bio i sa mojom Trnavskom ulicom nadomak samog centra grada. Žurilo se da se kuće što pre završe, rok za izgradnju je bio za ovo vreme nezamislivih šest meseci. Bio je važan krov nad glavom, a sve ostalo je moglo da pričeka i čekalo se bogme bar desetak godina, ako ne i više da kroz ulicu prođu vodovodne i kanalizacione cevi. E sad, vode je u kućama bilo, ali se za sve važnije poslove koristila ona sa pumpe. Mala i velika nužda su se obavljali u poljskom WC-u, obično na samom kraju u dnu dvorišta. Naš je bio iza magaze premeštene iz dvorišta stare kuće, ali o njoj malo kasnije. U novoj ulici, svaka kuća, sem onih, povlaštenih opštinskih rukovodilaca(oni su imali više kvadrata i ari) imala je šezdesetak kvadrata, terasu, podrum i oko pet ari placa. Zemljište od solitera u Trnavskoj pa sve do Kolubarske nekad je pripadalo mojoj porodici, sve do eksproprijacije zemljišta i ne samo to, već i sa druge strane ulice gde je sad vrtić „Majski cvet“ , pa sve do nekadašnjeg duda, kog se sećaju moji vršnjaci, on je bio međa, a od njega se prostirala dalje niz ulicu, Leninog Vlasta bašta. Inače Vlasto baštovan je bio poznato čačansko spadalo i ne krunisani kralj lažova – titula koju je svake godine dobijao najduhovitiji Čačanin pre rata. Vlasto je bio nenadmašan. Moji su imali njive, koje su bile obrađivane, a nešto dalje kuću, uz kanal, tačno preko puta stare mlekare. Kad je čitav kraj menjao svoj izgled, kanal je zatrpan. Zanimljivo je da porodica nije dobila nikakvu naknadu kad je kuća srušena, a od sve zemlje, mogućnost da se na pet ari placa napravi kuća, a za sve ostalo novac u vrednosti jednog placa. Takva su bila vremmena, ali to je druga priča.

Vraćamo se pumpi. Mnogi Čačani ne znaju da je čitav kraj oko stare mlekare nekad bio moravište, a i danas ako se dublje zakopa nailazi se na slojeve šljunka, kao pouzdan trag da je tu nekad tekla Morava. Pretpostavljam da zbog toga nije bilo teško na takvom terenu pronaći vodu, kvalitetnu za piće u to vreme, a ne samo tehnički ispravnu. Kao dete pamtim stakleni bokal koji zamagli, kad majka iz pletenog balona u njega ulije vodu, hladnu i po svemu drugačiju od one sa česme. Pumpa se nalazi u centralnom delu dvorišta, nekad uz tarabu koja nas je razdvajala od komšijskog dvorišta. Pumpa ima i svoje kameno korito uz koje sam kao dečak provodio letnje dane. Napuni se korito do vrha vodom iz pumpe, pumpaju deca dok mogu, a posao dovrše stariji, a onda se u korito ubace plastične i gumene igračke i uživancija može da počne. Od sunčanice je štitio hlad jorgovana i bagrema, njih nažalost više nema. Subotom se sa pumpe voda donosila i grejala na smederevcu za ritualno kupanje u limenim koritima koje pamtim i koja su se do nedavno vukla negde po magazi.

Što se pranja veša tiče, postojao je kazan za otkuvavanje sa sve sulundarom. Njega majka izvuče iz magaze i onda od ranog jutra otkuvava krevetske čaršave, jastučnice, beli veš i ostalo što treba. S jeseni kazan posluži za topljenje čvaraka i masti.

E sad da pomenem i magazu ispred koje su se dešavali pomenuti rituali. Ona hvala Bogu i dan danas postoji, oronula, al’ postoji. Magaza je pripadala prošlim vremenima, odakle je srećom premeštena kad je stara kuća i dvorište sa njom nestalo. Razumljivo je kakvu je magaza imala namenu u dvorištu jednog trgovca – odlaganje raznorazne robe, alata, hrane za ljude i životinje. U novom dvorištu, magaza je često menjala namenu pretvorena je u šupu za drva, ugalj, buriće za naftu, mesto za alat, brojne stare odbačene i nekorišćene stvari, za koje moji roditelji nisu imali srca da ih bace, vezivale su ih uspomene i sećanje na sretne dane i drage ljude. Međutim, pamtim i nešto drugo. Kad sam bio mali, krajem šezdesetih, magazu je otac iznajmio Ciganima perjarima rodom iz Sombora, da tu skladište džakove sa perjem koje su prodavali na čačanskom pijacu. Nije bio Beli Bora i Mirta Klaser, već neki drugi ljudi jednako zanimljivi. Pamtim živo i danas, kad utonem u mrak magaze, samo retki zraci sunca se probijaju između starih stogodišnjih brvana, a u vazduhu lebde od promaje sitna, k’o anđeoska, perca skinuta sa vojvođanskih gusaka. U to vreme pre Dormeo jastuka, domaćice su punile jastuke guščijim perjem, a na takvim jastucima se blaženo tonulo u snove. Kad spustiš glavu na takav jastuk, ti si već u oblacima.

I zbog pumpe je kod nas dolazio razan svet. Komšije iz obližnjih zgrada kad nestane vode u stanovima u vreme letnjih žega, a bogme i što „česmovača“ nije mogla da se poredi sa ovom našom sa pumpe. Vodu u velikim balonima su uzimali i ljudi koji su dolazili sa cirkusima i luna parkovima, smeštenim preko puta naše kuće, na „livadici“, a nekad njivi mog dede. Danas je tu vrtić „Majski cvet“.

Otac je odbijao da naplati uslugu, ali smo zato mi deca, brat i ja, rado uzimali žetone za automobile“sudarce“ i one za flipere i stoni fudbal, karte za cirkus.

Onda je kroz ulicu prošla kanalizacija i voda, čitav jedan svet je pao u zaborav, a sa njim i naša dvorišna pumpa. Voda sa nje više nije za piće, ponovo je u funkciji i sad sa elektromotorom služi za zalivanje dvorišne trave. Na njenom koritu više nema nikog da se igra, a ovog proleća je posečen i stari mirisni jorgovan koji je davao debeli hlad i opojan majski miris sa plavo-ljubičastih cvetova. Osušio se, pojelo ga vreme. Nema odavno ni mojih roditelja, ni limenih korita, ni kazana za otkuvavanje veša, ni Cigana perjara koji su sa pumpe pili vodu, kao i putnika namernika koji su po vrelim danima svraćali da popiju čašu pitke, hladne vode i oslade se slatkim od kupina, ili jagoda koje je majka pravila. Nema ni moje nane, ni drvene zelene klupe uz kuću na kojoj je sedela i posmatrala mene dok sam se brčkao u kamenom koritu potapajući igračke, sve dok mi prsti ne pomodre.

Nema više mnogo čega, ostalo je sećanje samo na neko drugo vreme sa više duše.

Tekst i foto: Dušan Darijević

Ostavite odgovor

Komentari objavljeni na portalu PressLider nisu stav vlasnika, niti redakcije portala. Molimo Vas da prilikom komentarisanja tekstova ne koristite govor mržnje, pretnje, psovke, kao ni uvrede na verskoj, nacionalnoj, rasnoj ili polnoj osnovi. Zabranjeno je postavljanje reklamnih linkova, kao i pornografskog i politički ekstremnog sadržaja. Redakcija PressLider zadržava pravo da ne objavi komentare neprimerenog sadržaja, kao i one koji sadrže osvrt na nečiji privatan život i ličnost.

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.