Što okom vidi, od drveta napravi

Skulptor samouk, po struci automehaničar, a drvene statue u koje udahnjuje tradiciju svuda mu tražene i na ceni. Do Amerike i Japana stigle su iz njegove Šljivovice podno Zlatibora.

Miladin Lekić pored skulpture patrijarha Pavla

“Što okom vidi, od drveta napravi“, ponosno kažu Zlatiborci za ovog narodnog vajara i drvorezbara Miladina Lekića (42). Mnoštvo skulptura on je napravio za oko dve decenije stvaranja, uglavnom sa izvornim motivima. Talentom, nadahnućem i alatom (drvenim čekićem zvanim bat, dletima, a i motornom testerom za veće figure) drvetu daje dušu.

Nedavno je završio i skulpturu patrijarha Pavla u prirodnoj veličini. Za dva meseca rada, od orahovog drveta.

– Odavno sam želeo da uradim skulpturu patrijarha Pavla. Veliki sam poštovalac njegovog lika i dela, a poseban je izazov dočarati jednu takvu ličnost koja je oličenje duhovnosti, skromnosti, dobrote, inteligencije. Da li sam uspeo, vidi se po mom radu – kazuje za “Magazin“ Lekić i objašnjava: – Najteže je na skulpturi dočarati lice, od izraza do emocije. Pri tome, rad u drvetu dosta je teži i zahtevniji od drugih tehnika, jer tu nema prostora za neku popravku.

Skulptura patrijarha Pavla

Miladin je posvećen stvaralac, neretko radi po narudžbinama. Kupci njegovih osobenih drvenih skulptura su vlasnici etno sela, restorana, ugostiteljskih objekata, kuća na Zlatiboru i širom Srbije i drugih zemalja. Od tog posla porodicu izdržava, a katkad uradi i kakav komad nameštaja, ikone u duborezu i drugo.

Kaže da inspiraciju nalazi u neposrednom okruženju. Samo ponekad u likovima poznatih, češće u ljudima koje sreće svakodnevno i motivima sela, tako da je s većinom svojih skulptura proživeo deo života.

– Ta izborana, ali vesela i poštena lica oduvek su me privlačila. Pored ljudskih likova rezbarim i životinje. Tako sam i počeo, prvu skulpturu lava napravio 1998. godine. Od tada mi ovaj hobi postaje životni poziv.

Sa svojom prvom skulpturom

A čovek i životinja su zajedno na jednoj od najvećih Lekićevih skulptura. Ona krasi centar Zlatibora, to je drveni Era kiridžija sa konjčetom, popularno nazvan “zlatiborski brzi voz“. Nastala je 2013. u Lekićevom ateljeu-galeriji po davnašnjoj fotografiji kiridžije Todora Udovičića Gajevića užičkog fotografa Ilije Lazića. Miladinu je bilo potrebno oko pet meseci rada i četiri kubna metra hrastovog i brestovog drveta da napravi te dve figure, svaka oko dva i po metra visoka.

Zlatiborski brzi voz

– Od mnoštva urađenog možda mi je za rad bila najteža “Devojka zmija“, nju sam ostavio za sebe. Kupuju ljudi ono što napravim, hotelijeri i ugostitelji vole prirodan materijal i izvorne motive. A kupci su i turisti, oni mahom traže manje komade. Sećam se da je bivši ambasador Japana u BiH kupio desetak mojih skulptura, a kada mu je pre nekoliko godina istekao mandat dolazio je kod mene u Šljivovicu da se pozdravimo. Tom prilikom rekao mi je da mu je žao što ne može da kupi neku veću skulpturu, jer nema gde da je smesti – priča Lekić i navodi kontinente gde su stigla njegova dela, kojih možda jedino nema u Africi.

Lekić sa skulpturom Devojka zmija

Lekićev atelje moguće je videti na ulazu u Šljivovicu kraj puta koji od Užica vodi ka Mokroj Gori. Ispred je visoki drveni Zlatiborac sa šajkačom u narodnom odelu, umetnikovih ruku delo, stajao kao kakav stražar i posmatrao one što ovuda prolaze. U tom radnom prostoru, koji je i galerija, bilo je i biće velikih i malih skulptura ovog jedinog zlatiborskog vajara drveta-naivca, nimalo naivnog u svom stvaralaštvu. Čiji je materijal, kao i motivi zlatiborski: drvo iz ovog kraja orahovo (najbolje se obrađuje i najmanje puca), dudovo (lepo patinira kad duže stoji), hrastovo, šljivovo, brestovo…

Miladin Lekiić ispred svog ateljea

Miladin je umetnik postao, a u mladosti o tome nije ni sanjao. – Po struci sam automehaničar. Dve godine sam, posle školovanja, popravljao kola u servisu “Novaković“ u Čajetini. Ni sam ne znam koliko sam “krševa“ popravio, smučio mi se taj posao. Više ni pod haubu svojih kola glavu ne zavlačim – često je pominjao.

Stvaranje u ateljeu

Kao đak lepo je crtao, ali sa umetnošću ne ide lako kod Zlatiboraca. Ipak, jednog dana 1998. našao je nekakav neobičan panj u svom dvorištu, na lava ga podsećao, pa uzeo kućno dleto i krenuo da obrađuje. Ispalo dobro, taj prvi rad čuva i ne prodaje. Zatim napravio još neke duboreze, ikone, ponekog drvenog seljaka. Vrteli njegovi roditelji glavom na te majstorije: – Radi nešto pametno od čega može da se živi, ostavi se toga – govorili mu.

Miladin sa sinovima Mihailom i Momčilom

Nije Miladin poslušao. Video da mu drvorezbarenje leži, sasvim mu se posvetio. Evo već decenijama stvara, pročuo se, galeriju sa ateljeom otvorio. Sada je porodičan čovek, živi u Šljivovici sa suprugom Anom i sinovima Mihailom (8) i Momčilom (6). Supruga Ana, rođena na Zlatiboru, kaže da joj prija život na selu (dok Miladin kroz šalu dodaje da je to zbog toga što ne živi sa svekrvom, a i ne drže stoku oko koje uvek ima posla). Šljivovica, selo davno nazvano po dobroj rakiji, sada ima i dečji vrtić i seosku školu, tako da Mihailo (talentovan za crtanje) i Momčilo imaju svoje vršnjačko društvo. Uz kuću im protiče potok gde se u leto osvežavaju na svojoj pregrađenoj plaži, a Miladin im je napravio i kuću na drvetu sa tajnim prolazom u podu, vatrogasnom šipkom za spuštanje “u slučaju opasnosti“. Čak i njihov pas Rista ima svoju drvenu kućicu, u obliku zlatiborskog vajata.

Pas Risto u svom vajatu

(objavljeno u “Politikinom“ dodatku “Magazinu“, autor Branko Pejović, fotografije Slobodan Jovičić)

Ostavite odgovor

Komentari objavljeni na portalu PressLider nisu stav vlasnika, niti redakcije portala. Molimo Vas da prilikom komentarisanja tekstova ne koristite govor mržnje, pretnje, psovke, kao ni uvrede na verskoj, nacionalnoj, rasnoj ili polnoj osnovi. Zabranjeno je postavljanje reklamnih linkova, kao i pornografskog i politički ekstremnog sadržaja. Redakcija PressLider zadržava pravo da ne objavi komentare neprimerenog sadržaja, kao i one koji sadrže osvrt na nečiji privatan život i ličnost.

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.