Svet gaji našu Pančićevu omoriku zbog aero-zagađenja
Planina Tara – Potekla iz nepreglednih šumskih prostranstava planine Tare, Pančićeva omorika je prvi put 1905. izašla iz Srbije. Pojavila se tada na svetskoj poljoprivrednoj izložbi u Londonu i potom pročula, po svetu raširila.
U ovo vreme je u razvijenim evropskim državama koriste u drvoredima, dvorištima, parkovima, sade plantaže. Imaju znatno više Pančićevih omorika nego naša zemlja, njena postojbina.
– Sve te Pančićeve omorike u svetu su poreklom sa Tare. S tim što su naše prirodne, iz dubina ove planine, dok su njihove veštački proizvedene – kaže za “Politiku“ Miodrag Petrović, rukovodilac Službe čuvara prirode u Nacionalnom parku Tara, koji posle duge radne karijere u zaštiti ovdašnjeg biljnog i životinjskog sveta upravo odlazi u zasluženu penziju.
Ali ne sade Evropljani Pančićevu omoriku samo kao dekoraciju, lep četinar. Za nju se govori da je drvo budućnosti. – Od svih četinara ona najbolje trpi povećano aero-zagađenje – dodaje Petrović.
Ta otporna vrsta, koju je botaničar Josif Pančić 1875. godine otkrio u okolini Zaovina na Tari, ujedno je i drvo pradavne prošlosti. Smatraju je “živim fosilom“ evropske flore: pre nekoliko desetina miliona godina, u vreme toplog tercijera, imala je znatno veći areal, a kad je nastupilo ledeno doba uspela je da ga preživi (kao i njen vršnjak Pančićev skakavac) na svom jedinom utočištu u ovim vrletima srednjeg toka Drine.
Pančićev pronalazak te omorike na Tari, osobenog četinara iz roda smrča, bio je deo njegovog dvadesetogodišnjeg traganja na osnovu narodnog imena omorika, nastalog verovatno po rečima “mor“, “moriti“, “omorina“ koje znače sumornu (tamnu) boju četinarske šume gde ona raste. Uporni botaničar je tu novu vrstu predstavio naučnoj javnosti, da bi u 20. veku usledila istraživanja i drugih domaćih i stranih naučnika. O tom drvetu, čije stablo može da raste i do 40 metara u visinu, do sada je napisano oko 600 naučnih radova, doktorata i bibliografskih jedinica.
Sredinom tridesetih godina otkriveno je najinteresantnije nalazište ove omorike na Tari – u području Mitrovca sa 99 stabala, na tresetnim naslagama močvare označene kao Crveni potok, što je jedino njeno nalazište na vlažnom tresetu(ona, inače, traži suvo stanište). Ukupno 22 lokaliteta sa Pančićevom omorikom evidentirana su na ovoj planini, izdvojena i proglašena strogim rezervatima prirode. S tim što se povremeno otkrivaju i novi, jer se omorika sama seli.
– Taj četinar raste na Tari u grupama stabala, zauzima katkad i po nekoliko hektara. Zakonom je zaštićena i oko nje bez posebne dozvole ne sme da se interveniše. Ona se sama obnavlja, prirodnim podmlađivanjem, ovde je u dobrom stanju. Mada i nju delimično ugrožava opšte sušenje šuma, koje napada smrče. Nacionalni park Tara je Pančićevom omorikom minulih godina pošumljavao područje Aluške stene koje je pre deceniju zadesio veliki požar, posadili smo je tu na desetak hektara vrletnog terena – ističe Miodrag Petrović i ukazuje na izuzetnost flore planine Tare: za razliku od drugih planinskih prostora ovde se, usled kvaliteta zemljišta i klimatogenog faktora uz bogomdane prirodne uslove, šume izuzetno dobro prirodno podmlađuju.
To je još 1877. u prvoj pisanoj studiji o Tari zapazio Kosta B.Đorđević, a ova pojava se održala i u savremeno doba.
Politika / Branko Pejović