Mlada profesorka i stari „fića“

Užice. – Njemu je 42, njoj 28 godina, a nerazdvojni su…Stari automobil “fića“ i mlada profesorka Emilija Todorović godinama zajedno putuju užičkim drumovima. Već gaze oko 10.000 zajedničkih kilometara, a to druženje će, izgleda, dugo da potraje.

Emilijin mladić Marko nije ljubomoran na ovu njenu “vezu“. Možda se, ko zna, u tom “fići“ njih dvoje i venčaju. – U poslednje vreme je trend iznajmiti baš “fiću“ za venčanje, tako da je moj odgovor “zašto da ne“. S tim što će u mom slučaju mlada da vozi – odgovara Emilija na naše pitanje da li će u svom autu na venčanje.

Ova Užičanka, koju sugrađani i po očuvanom žutom “fići“ prepoznaju, završila je Fakultet tehničkih nauka u Čačku i sada je profesorka u Užičkoj gimnaziji, predaje računarstvo i informatiku. – Vrlo lep je osećaj kada u istoj učionici, gde sam u toku srednje škole pohađala časove informatike, sada, samo sa druge strane katedre, nastojim da podstaknem svoje đake na učenje i interesovanje za moj predmet – kaže za “Politiku“, koju u njenoj porodici čitaju više od pola veka.

U školskim danima volela je odbojku i muziku. Završila je muzičku školu, odsek klavira, a zatim pevala u gimnazijskom horu. Ali klavir nije zaboravila. Planira sada, 13 godina nakon svirki na njemu, da kupi novi i vrati se u te muzičke vode. Njeni roditelji Predrag i Zorica, mašinski inženjer i diplomirana pravnica, podržavaju Emiliju u njenim namerama.

Otac je i zaslužan što je “fića“ kojeg ona vozi u odličnom stanju. Spremio je taj stari auto za nju, prekontrolisao sve vitalne sklopove i izmenjao što je bilo potrebno, pare u to uložio. Sada sređeno vozilo privlači poglede i moguće kupce. – Jedan zaljubljenik u “fiće“ za našeg je nudio mom tati 2.000 evra, ali nema tih para za koje bismo ovaj auto prodali – kazuje Emilija.

A sve je, ustvari, u ovoj priči iz “nacionalne klase“ počelo od njenog dede, tatinog tate. – Deda je bio šef računovodstva u Valjaonici bakra, a imao je i svoju radionicu u kojoj je znao da mi napravi šta god mu zatražim. On je krajem sedamdesetih rešio da kupi novi auto, pa je najpre 1978. naručio “ladu specijal“. Ali kako su na taj auto čekali godinu dana, a trebalo im je neko prevozno sredstvo, odlučio je da kupi “fiću“, da mu posluži za taj period. Na kraju su “fića“ i “lada“ stigle jedna za drugom, u oktobru i novembru 1979. godine. Dugo su ta vozila dobro služila, a deda, mada je jedva čekao da ja položim vožnju i počnem da vozim “fiću“, nažalost nije doživeo da ga provozam – seća se naša sagovornica.

Položila je vožnju 2013., a sledeće godine prvi put sela za volan “fiće“. Za početak na kratke relacije. Vremenom sve duže, takva joj je bila i ruta Kremna-Perućac-Užice koju je vozila.

– Bila sam na početku nesigurna, ko je ikada vozio stariji auto zna da to nije baš toliko jednostavno. Pamtim i svoje prvo preticanje “fićom“, na putu između Užica i Zlatibora. Kod tunela “Palisad“ kamion je ispred mene usporio na usponu. Valjalo ga je preteći. Zbunila sam se jer “fića“ nije jak i startan za preticanja, ali tata me je bodrio i smirivao. Uključila sam levi pokazivač, dodala gas i krenula da obiđem kamion. Vozač nam se smeškao i mahao, ipak ga pretiče jedna devojka u “fići“. A ja, kad sam pretekla i vratila se u desnu traku od treme sam se spetljala, pa u pogrešnu brzinu prebacila. “Fića“ se ugasio i stao, srećom bila sam blizu desne ivice puta. Onda me je onaj kamion obišio, uz ponovno mahanje, osmeh vozača i kratak zvuk sirene.

– Potom je redovnijom vožnjom sve išlo lakše. Sada, posle mnogo pređenih kilometara, to mi je uživanje. Maltene svaku moju vožnju proprati mahanje slučajnih prolaznika, osmesi dece koja iznenađeno uzvikuju “Vidi, fića!“. Počeli su čak da me na taj način prepoznaju. Prilaze mi ljudi koje ne poznajem samo da me pitaju da li sam ja vozila žutog “fiću“ pre par dana.

Emilija kaže da je od starijih u porodici imala priliku da u tom automobilu vozi baku, i to prošlog leta. – Ona uvek sedi pozadi i govori kako je ipak komforan ovaj auto. A moja mama je na prednjem sedištu. Tada “fića“ vozi tri generacije dama.

Prva i za sada jedina “fićijada“ na kojoj je mlada profesorka učestvovala održana je minule jeseni u Zlakusi. – Odlična organizacija, lepo druženje i razmena iskustava sa drugim obožavaocima “fića“. Nedugo zatim, nas nekoliko koji smo se upoznali na toj “fićijadi“ ugovorili smo rutu za Višegrad, koja je takođe bila nezaboravna.

I do kada će se družiti sa svojim automobilom, dok drugi moderniji i lakši za vožnju mame sa svih strana, pitamo ovu Užičanku. – “Fića“ je bez konkurencije. Obzirom da preko zime nije vožen, a iskusni vozači kažu da je odličan po snegu, želim da to sledeće zime iskusim. Dakle, u planu je još par sitnih ulepšavanja i da se zajedno vozimo još dugo, dugo – rekla nam je Emilija Todorović.

(objavila “Politika“ autor Branko Pejović)

Foto: S. Jovičić