Pola veka poetskog zrna suncokreta u Brekovu

Brekovo kod Arilja. – Dok nam brdska sela uglavnom odumiru i nestaju, jedno se već pola veka po pesništvu i stihovima prepoznaje. Brekovo u ariljskom kraju, selo malinjaka, šljivika i pašnjaka, ima književni klub “Prvo zrno suncokreta“ koji je, evo, navršio 50 godina postojanja. Pa i sada, kad se kultura u selima i brdima odavno predala, okuplja mlade i stare ljubitelje pesničke reči.

To jedino seosko književno društvo, opstalo do danas dok su se druga gasila, nije slučajno ovde zaživelo na Veliku Gospojinu 1970. godine (na osnivanju su bili i Ršum, Dobrica Erić, Momčilo Tešić). Ljudi su umni i rečiti, priroda izazovna. Pa su se mnogi latili pera i rime.

– Jednom se neko našalio kako u Brekovu ima više pesnika nego stanovnika. Mnogi pišu, a pobude su im različite: priroda je lepa, bogata, idilična, a stanje duše koje ljudi osete žele na svoj način da iskažu. Neki opisuju i trenutak u kome žive, sve ono što čoveka veseli, tišti, boli. A poezija tome i služi, da okrepi, osnaži, razbije brigu, služi da se peva. Ovde se uvek pevalo, i kad je bilo teško. Ni danas se ne kuka: radi se, ima se, peva se – objašnjava dugogodišnji predsednik kluba “Prvo zrno suncokreta“ Petar Vučićević, učitelj u penziji, nekad predsednik opštine Arilje.

Škola u selu je središte dešavanja, tako i pesništva. “Prvo zrno suncokreta“ niklo je pre pola veka na klupama pod stoletnom lipom u školskom dvorištu. – Začetnici svega bili su novinari i publicisti Đokovići, Milan i Milojko – podseća ovdašnja pesnikinja Danica Kostić, dok kazuje svoje stihove: “Jesen kao svaka na drugu liči. Prognoza: može biti lepih dana. U njivi seljak u nebo gleda, kiši se nada, Bogu se klanja“.

Pridružuju joj se i školarci, najmlađi pesnici Brekova. “Uputila nam se zima u moj rodni kraj i donela svima nama beli raj. Na kućama dimnjak se puši da nam zagreje crvene uši“, rimuje plavokosa Milena Tošić, dok srednjoškolac Đorđe Savić kaže da rado piše o temama koje se tiču života.
Klub je isprva okupljao samo pesnike iz ovog kraja, među kojima se isticao Slavko V. Luković (po kome su ustanovili pesničku nagradu), a kad se “Prvo zrno suncokreta“ pročulo priključili su mu se drugi sa strane, neki i zbirke pesama objavili. Sada broji stotinak članova, ne samo onih iz Brekova. – A svi Brekovo nosimo u srcu, gde god da smo ono je s nama i mi s njim. Zavičaj niko ne može da izbriše iz duše čoveka – dodaje Petar Vučićević.

Ustaljena je tradicija “Prvog zrna suncokreta“ da svake pete godine nastale stihove ukoriči u knjigu “Rukoveti zavičaja“. Sabrane su tako mnoge pesme. Za 50. godišnjicu književnog kluba izašle su desete “Rukoveti“, sadržajan zbornik poetskih radova. Kazuju ovde i geslo jubileja: “Još jedino nama cveta ‘Prvo zrno suncokreta’, 50 spisateljskih leta“.

U Brekovu, poznatom po prastaroj seoskoj crkvi, maćanskim pločama na krovovima i obližnjoj Vodenoj pećini, sada je oko 200 domaćinstava. Žitelji vredno rade, jer u brdima bez rada nema opstanka. Ovde im uspeva u svetu čuvena malina, peku dobru rakiju. Gaje i stoku, ali ne u tolikom broju kao u davna vremena kada se, po predanju, ovde sve belelo od stada ovaca (tako nastade ime susednog sela Bjeluša) koje je po ovim brdima napasala Moravička episkopija sa sedištem u Arilju. A kad bi čobani posle ispaše silazili ka manastiru Klisura, ovce su ovuda brektale od sitosti, pa tako selo prozvaše Brekovo.

Pre pola veka ono je bilo opštinski centar za nekoliko sela ovog područja, imalo ambulantu, poštu, zadrugu, pogon konfekcije… Nema toga više, promenilo se i Brekovo. Ima staračkih domaćinstava, a manje je đaka u školi nego nekad. Ali selo živi, ne predaje se i od poezije ne odustaje.

(Objavila “Politika“ autor Branko Pejović)