Veče sporta i razonode

Ekskluzivno za PressLider „Lude priče iz Kine“, neobičan serijal priča o čudnovatim ljudima sa svih kontinenata, koje je upoznao Čačanin, Milan Lišančić na svom proputovanju kroz Kinu

Čovek je religiozno biće, biće rituala i da nije toga, pa ne bi bio čovek već robot. Ko može da objasni veru, ljubav, slobodu, sreću a da ne dođe do dobre-stare svađe? To je jednostavno tako, neobjašnjivo i do pojedinca. E tako niko ne može da objasni snagu privlačnosti i emociju koju prouzrokuje sport, a naročito fudbal. To odavno više nije samo sport. To je ozbiljan kulturološki i sociološki fenomen koji okuplja zilione ljudi u svojoj enigmi. On je na televiziji, telefonu u kafani. On se “pika” ispred zgrade, u “balonu” u školskom dvorištu. On se igra na velelepnim arenama i malim stadionima od Mikronezije do Čilea. On povezuje, razdvaja, svađa, izaziva ratove, stvara “ikone” i “božanstva”. Jedno aprilsko veče 2019. u malom kineskom mestu Čencun pokazalo mi je pravu prirodu najvažnije sporedne stvari na svetu.

Veoma brzo sam upao u “čet” grupe sa strancima koji su se organizovali za neki sport. Četvrtak je bio dan za fudbal a termini su obično bili posle 20 časova zbog velikih razdaljina koje su ljudi prelazili da bi “terali” loptu. Međutim, jedne večeri stigla je poruka na grupu za fudbal od 19 časova u mestu Čencun u Fošanu. To je malo mesto, jedno od najnerazvijenijih delova Fošana, daleko od glavnih tokova, sa standardno velikim tržnim centrom i nagomilanim stambenim naseljima i gotovo bez stranaca. Odazvali smo se Gruzijac Dejvid, Britanac Lien, Španac Gaspar, Rus Anastas i četvorooki istoričar iz Srbije. Dejvid je u Kinu došao kao student a radio kao nastavnik engleskog i distributer gruzijskog vina. Živeo je upravo u Čencunu i pričao nam je kako je on dugo bio jedini stranac u tom mestu i svakodnevno doživljavao filmske scene šokiranja lokalnog stanovništva. Lien je četrdesetogodišnji Englez iz Londona, pasionirani navijač Totenhema i radio je u kompaniji MIDEA kao jedan od šefova u odseku ljudskih resursa. Nešto stariji, Gaspar, rodom iz Valensije, radio je kao kontrolor kvaliteta u jednoj fabrici nameštaja koju drži Amerikanac poreklom iz Kolumbije koji živi u Nemačkoj(!?). Anastas iz Rostova na Donu, moj kolega iz škole, bio je inženjer železničkog saobraćaja, avanturista i srednjoškolski državni prvak Rusije u pikadu. Svi smo živeli relativno blizu tako da nije bilo problema oko organizacije. Seli smo u taksi i pravac Čencun.

Igralište je bilo pomalo zabačeno a na ulicama okolo nije bilo “žive duše”. Sam teren je bio u solidnom stanju sa zarđalom ogradom, izanđalim tribinama i neukusno ofarbanim terenima. U polumračnoj atmosferi slabih reflektora stigla su petorica stranaca na sveopšte zaprepašćenje prisutnih “sportaša”. Kikotanje, osmesi i poneko dobacivanje nisu izostali a mi smo se uputili pravo na fudbalski teren gde nas je čekala kineska ekipa. Naravno njih je bilo duplo više (a kako drugačije?) i bili su prepuni samopouzdanja koje se osećalo u vazduhu. Lien je tečno govorio kineski tako da nismo imali problema u komunikaciji. “Navukli” smo opremu, dogovorili taktiku i utakmica je mogla da počne.

“Prštalo” je na sve strane. Napetost, dueli, vikanje, bodrenje. Fudbal otkriva ličnost, sentiment i mentalitet pojedinaca i grupe iz svakodnevnog života. Rus jak “ko stena”, brz i lud uz neizostavno “Davaj, davaj guys”, Lien tvrd u duelu, uporan ko mazga, neumoran i uvek igra po pravilima. Iz Dejvida izbija Kavkaz – nepredvidiv, spreman na sve i hrabar, Gaspar je virtuoz sa trikom, “forom”. Evropljani poznaju suštinu igre, izmislili su je, tako da nam nije bilo teško da se uklopimo iako se osećala doza nadmenosti u fazonu – “Ma šta  Kinezi znaju”. Tada sam zapravo “upoznao” suštinu kineskog mentaliteta. Veliki su “radnici”, brzina i talenat ne nedostaju ali razumevanje i rešavanje problema nije na nivou. Bojažljivi su, nisu ratoborni, plaše se “većih” i imali su u sebi dozu zavidnosti prema nama. Opet, nije im strano foliranje, laganje i prenemaganje. Sudar dva sveta u malenom i dalekom Čencunu.

Međutim, čudo je vrebalo iza ćoška. U žaru borbe gotovo i da nismo primetili da je gomila ljudi počela da se okuplja. Basketaši su završavali sa svojom igrom i seli da bodre “svoje” fudbalere, staro i mlado je počelo da se okuplja sa ulice iza “bataljene” ograde a tribine su bile sve punije đaka iz obližnje srednje škole. Žamor, uzdasi i pokliči su se čuli nakon svakog duela, šanse i dobrog poteza. Slikanje, upiranje prstom, deca koja su mahnito govorila Waiguo ren, Waiguo ren (stranac), pokazivanje rukom na bradate Evropljane, sveopšta fešta. U Čencunu je bilo 5 stranaca i svi su bili na istom mestu!!!

Kulminacija večeri desila se negde pred kraj utakmice. Bilo je nerešeno, napeto a strasti uzavrele. Niko ne da na sebe, poslednji atomi snage po užasno vlažnom vremenu crpe ono malo energije što je preostalo. Bio sam na sredini terena i imao sam savršen pregled. Iza mene Dejvid brani gol a napred Lien dodaje loptu Gasparu na levoj strani. Prolazi jednog pa drugog, pogled ka golu i… Eksplozija! Kinezi su pali na pod, mi smo potrčali ka Gasparu, Rus se skinuo go do pola a Dejvid se popeo na ogradu mašući dresom Gruzije. Deca odlepila, srednjoškolci razjapili usta a basketaši se hvataju za glavu u neverici. A onda je usledio možda i najlepši trenutak mog boravka u Kini. Dok su se ekipe sportski pozdravljale, publika je ustala i nagradila trud i emociju takmičara i rivala gromoglasnim aplauzom. Bilo je nestvarno, ispunjeno i predivno.

Jednostavno – FUDBAL.

Autor: Milan Lišančić