PREDRAG PREVO VUČIĆEVIĆ
Predrag Vučićević Prevo ,rodjen je 1937. godine u Kumanovu, gde mu je otac Adam bio komandant puka Vojske Kraljevine Jugoslavije. . Po izbijanju Drugog svetskog rata, porodica se preselila u očevo rodno mesto – Ostru kod Čačka. Prevo je osnovnu školu i dva razreda gimnazije učio u Čačku, a zatim prešao u Geodetsku školu u Beograd, gde je i maturirao. Kao geometar radio je u Državnom zavodu za osiguranje i reosiguranje (sada ZOIL „Dunav“). Tada počinje da trenira košarku, najpre u Borcu.
Za prvi tim Železničara zaigrao je 1958, zajedno sa Ćamilom Đeloševićem, braćom Joksić i drugima. Igrao je nekoliko sezona sa promenljivim uspehom, pa 1968. postaje trener prvog tima Žela i na njegovoj klupi ostaje punih 22 godine. Bio je prvi profesionalac u ovom klubu. Sledeće, 1969. godine jedno vreme ekipu je predvodio Milutin Kovačević – Mićo Gus, pa kada su kola krenula nizbrdo Prevo se vratio na klupu. I na njoj ostao sve do 1989, kada je u 52. godini života zauvek napustio trenerski posao. Ukupno 22 prvenstva!
Kao trener u jednom klubu apsolutni je rekorder u čačanskoj košarci, a pitanje je da li mu je neko ravan i u jugoslovenskim okvirima. I pored brojnih ponuda da trenerski posao radi u nekim jugoslovenskim i inostranim klubovima, Železničaru je ostao veran do kraja. Često je pored seniorskog tima trenirao i mlađe selekcije, pa je tako vodio i Želove juniore 1969. kada su postali prvaci Srbije. Prevo je u dva navrata bio selektor železničke reprezentacije Jugoslavije, koja je učestvovala na evropskim prvenstvima nacionalnih železničkih selekcija u Vroclavu (Poljska, 1976.) i Brestu (SSSR, 1980.). Pod njegovom trenerskom palicom u seniorsku košarku su ušla dva najslavnija igrača Železničara – Dragan Kićanović (sa 15 godina) i Radisav Ćurčić (17). Imao je hrabrosti da pruži šansu mnogim mladim igračima da debituju u prvom timu, a neki od njih su to u potpunosti iskoristili: Vlade Androić, Radomir Šljivić, Draško Vučetić i Savo Kovačević…
Predvodio je „dečake sa stanice“ u sezoni najvećeg uspeha (1975/76), kada je osvojeno prvo mesto u istočnoj grupi Druge savezne lige i igrane kvalifikacije za ulazak u najviši rang. Pored dugogodišnjeg trenerskog posla, njegov značaj se ogleda i u savremenom organizovanju kluba i uključivanju u rad svojih košarkaških učenika (Petronijević, Bohinjac, Biorac). Po prestanku trenerske karijere bavio se organizacijom rada kluba i bio njegov prvi direktor, kao i ugostiteljstvom. Voleo je ljude i prema njima bio blag i tolerantan. Trudio se da pomogne svima kojima je pomoć trebala. Bio je harizmatičan, privlačio je ljude sa malo reči i pun duha, pa su za njega vezane mnoge anegdote, koje se i danas prepričavaju na košarkaškim terenima. Važio je za boema i hedonistu, čoveka velikog talenta i malih ambicija. Sa suprugom Zoricom, pravnicom, dobio je kćerku Katarinu (1978). Dobitnik je značajnog republičkog priznanja – Majske nagrade (1988.) i Nagrade za životno delo koju mu je dodelio Čačanski glas (2001.) i drugih priznanja. Preminuo 8. novembra 2002. u Čačku, gde je i sahranjen. U znak zahvalnosti za sve što je uradio za Železničar, tradicionalni turnir u basketu, koji se u Čačku organizuje od 1988. od 2003.
Tekst:Duško Radišić Lejča
Foto:Arhiva KK,,Železničar“Čačak
Tekst je u okviru medijskog projekta,,Čačak sinonim za košarku 2″
,,Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva“.