Stevan Tontić dobitnik Disove nagrade za 2021. godinu
Čačak – Žiri za dodelu Disove nagrade u sastavu: Saša Radojčić, Marko Avramović i Mihajlo Pantić (predsednik), nakon tri elektronske sednice održane 25. februara, 4. i 11. marta, jednoglasno je doneo odluku da Disovu nagradu za 2021. godinu dodeli savremenom srpskom pesniku Stevanu Tontiću.
Od prve objaljene knjige Nauka o duši i druge vesele priče (1970) do za sada najnovije sa naslovom Hristova luda (2017) Stevan Tontić je sazdao bogat i razgranat pesnički opus koji je, rastući pratnjom putanje vremena, uvek ostajao u znaku vrlo aktivnog odgovora kako modernoj srpskoj pesničkoj tradiciji u čijem nizu je Vladislav Petković Dis jedan od nezaobilaznih utemeljivača i orijentira, tako i gotovo svim, po pravilu teškim, neodgonetljivim pitanjima našeg doba, te posebno, disovski rečeno, iskušenjima „naših dana”.
Stevan Tontić se kao pesnik menjao, upravo u duhu promena vremena kojem je bio svedok, pa njegov stvaralačkih opus gledan iscela predstavlja uzoran primer i skup različitih poetskih formi, tematskih preokupacija, primenjenih postupaka i iskaznih intonacija. Uprkos tim evidentnim promenama, ili možda baš zahvaljujući njima, od mladalačke začuđenosti svetom, preko rezignacije i melanholije uslovljene usvojenim tragičkim iskustvom, do okretanja pogleda prema visinama (što su, nimalo slučajno, i neka od ključnih svojstava Disove poezije), Tontićev pesnički glas uvek je ostajao prepoznatljiv i samosvojan.
U stalnom kretanju između svetog i profanog gorki subjekt Tontićeve poezije, ne želeći da zataji, nego, naprotiv, da naglasi pomenutu vezu sopstvenih lirskih i misaonih promena sa promenama sveta i doba u kojem se obreo, ostavio je neizbrisivi trag u jeziku pesme. Za Tontića je, kao i za Disa i druge značajne srpske i svetske pesnike, poezija ne samo najdublji i najsmisleniji način razumevanja života i sveta, nego i poseban vid iskupljenja, dokaz da je postojanje svake pojedinačne ljudske egzistencije neponovljiv čin. Žiri sa radošću i posebnim zadovoljstvom pozdravlja Tontićevo neodustajanje i pohvalu životu izraženu stihom, i bezrezervno smatrajući da je njegov opus dostojan nagrade Disovog imena, prvi čestita dobitniku.
Obrazloženje žirija za dodelu Disove nagrade za 2021. godinu
STEVAN TONTIĆ
DOBITNIK DISOVE NAGRADE ZA 2021. GODINU
Stevan Tontić je rođen 30. decembra 1946. godine u Grdanovcima kod Sanskog Mosta. Završio je studije filozofije sa sociologijom u Sarajevu. Najpre radi u Redakciji za kulturu Televizije Sarajevo, a potom postaje urednik za književnost u izdavačkoj kući „Svjetlostˮ u kojoj osamdesetih godina uređuje časopis „Životˮ. Iz ratom zahvaćenog Sarajeva odlazi za Nemačku, gde u egzilu ostaje od 1993. do 2001. godine. Nakon povratka u Sarajevo, živi kao profesionalni književnik. Od 2014. godine stanovnik je Novog Sada.
Tontić je pesnik, prozaista, esejista, antologičar i prevodilac. Objavio je pesničke zbirke: „Nauka o duši i druge vesele pričeˮ (Sarajevo, 1970), „Naše gore vukˮ (Novi Sad, 1976), „Tajna prepiskaˮ (Sarajevo, 1976); „Hulim i posvećujemˮ (Beograd, 1977); „Crna je mati nedjeljaˮ (Beograd, 1983); „Pragˮ (Sarajevo, 1986); „Ringˮ (Beoograd, 1987); „Sarajevski rukopisˮ (Beograd, 1993; dopunjeno izdanje 1998); „Moj psalamˮ (Berlin, 1997); „Blagoslov izgnanstvaˮ (Banja Luka, 2001); „Sveto i prokletoˮ (Novi Sad, 2009); „Svakodnevni smak svijetaˮ (Beograd, 2013); „Hristova ludaˮ (Beograd, 2017). Objavljeno je više izbora Tontićeve poezije, od kojih su najnoviji: „Anđeo mi banu kroz rešetkeˮ (Novi Sad, 2010); „Svakodnevni smak svijeta / Der tägliche Weltuntergangˮ (Klagenfurt, 2015); „Bezumni plamenˮ (Sarajevo, 2015). Poezija mu je prevođena na brojne strane jezike i zastupljena u značajnim antologijama srpskog pesništva. Autor je romana „Tvoje srce, zekoˮ (Beograd, 1998), putopisa „Ta mjestaˮ (Zrenjanin, 2018), kao i više knjiga eseja.
Sastavio je antologije „Novije pjesništvo Bosne i Hercegovineˮ (Sarajevo, 1990) i „Moderno srpsko pjesništvo – velika knjiga moderne srpske poezije od Kostića i Ilića do danasˮ (Sarajevo, 1991).
Stevan Tontić prevodi sa nemačkog jezika. Za prevod poezije Petera Huhela 2016. godine dobio je Nagradu „Miloš N. Đurićˮ, a na nemački jezik je, zajedno sa V. Kalinkeom, preveo „Liriku Itakeˮ Miloša Crnjanskog.
Dobitnik je Savezne nagrade „Mladostˮ za najbolju prvu knjigu, Šestoaprilske nagrade grada Sarajeva, Šantićeve, Zmajeve, Rakićeve i Kočićeve nagrade, Nagrade grada Hajdelberga „Književnost u egziluˮ, Žičke hrisovulje, Nagrade „Brankovog kolaˮ, Nagrade „Kočićevo peroˮ, Antićeve nagrade, Velike bazjaške povelje, kao i književnih priznanja „Dušan Vasiljevˮ, „Ljubomir Nenadovićˮ, „Rajner Kunceˮ i drugih uglednih domaćih i međunarodnih književnih priznanja.
Član je Srpskog književnog društva, Srpskog i Nemačkog PEN centra.
Stevan Tontić
KAD BUDEM ODLAZIO
Kad budem odlazio, biću obasjan,
Zapljusnuće me obilna svjetlost u kojoj se živ
Nikad nisam okupao,
Mada mi se u snu, u osvit velikih praznika,
Svečano obećavala.
I biću najednom (protivno svim očekivanjima)
Preneražen milošću postojanja
U kojem sam mogao da učestvujem
Bez ičijih preporuka, utvrđenih zasluga,
Prenumerantskih povlastica.
Kad budem odlazio, pomisliću
(Ne zovu me uzalud Hristovom ludom)
Možda baš u posljednjim, neprolaznim trenucima,
Da su oni koji su me mučili i ponižavali
Vjerovali da mi čine dobro
I da je izvjesna količina dobra tako stvarno i ušla
U moj čudesni, mada bi se slobodno moglo reći
I grozomorni život.
Kad budem odlazio, sjetiću se i onih
Koji su u više navrata pucali na mene
I redovno promašivali.
Mahnuću im kao svojim zlosrećnim dobročiniteljima
Koji nisu bili dorasli ni takvom,
Najobičnijem zadatku.
Prije no što odem zahvaliću Gospodu
(Bez obzira na to šta se o njemu po kuloarima priča)
Što me je izlagao najtežim iskušenjima,
Neviđenim strahotama, ali i divotama boravka
Međ ubicama i živim svecima.
A zahvaliću i samom Satani
Što je svesrdno i bez nagrade sarađivao
Na promašenom projektu moje sudbine,
Koji sam ipak izgurao do kraja,
Do ovako srećnog svršetka.
PressLider / Biblioteka Čačak